Архива

Мајке

8 година ‎ ИН4С

У тренутку док ово пишем, испред Скупштине Црне Горе мајке – кориснице накнада за троје и више дјеце већ други дан протестују тражећи да им се врати оно што им је већ једном дато. Тачније изгласано као Закон у истој тој Скупштини тијесном већином.

Пише: Ива Павловић

Од самог почетка, пратиле су га бројне контраверзе. Од тога да је дискриминаторски, да његовим усвајањем нечија дјеца вриједе више друга мање, до тога да је буквално посвађао жене Црне Горе ( као да су до усвајања овог законског акта живјеле у некој великој љубави која не познаје границе).

На страну мој лични став, јер закон ми се не допада, сматрам га прилично популистичким, али знате шта? Он је изгласан и усвојен. Он је уведен у правни систем државе Црне Горе. И он се мора поштовати.

Да нисам у претходних неколико година имала прилике да обиђем цијелу земљу уздуж и попреко, да чујем најразличитије приче и судбине – можда бих и ја из своје куле од слоноваче посматрала са одређеном дозом свеобухватног презира и мајке које протестују, али једноставно не могу.

Не могу, прије свега јер знам да је највећи број жена које су радиле у крајње нељудским и робовским условима код савремених црногорских капиталиста дочекало ову накнаду као неку врсту ослобађајуће пресуде. Има и оних које никада нису радиле – али не зато што нису хтјеле, већ нису могле да раде у затвореним и похараним предузећима и фабрикама. Шта ћемо са женама које су годинама трпјеле насиље, које нису могле да изађу из тог зачараног круга – јер нису имале ама баш никакву економску сигурност?

Да се разумијемо, а тога су свјесне и ове одлучне жене испред Скупштине. Новогодишња честитка у виду смањења накнада у износу од 25 % је само увертира у њихово потпуно укидање. Јер је очигледно да Влада Црне Горе озбиљно разматра аранжман са ММФ. И накнаде нису једине којће се наћи на удару. Стезање каиша као званична политика јесте само увод у нешто што се зове банкрот, а на шта нережимски познаваоци економских кретања већ одавно упозоравају.

Зато, умјесто да расправљамо до бесвести да ли је овај Закон добар или лош, мислим да нам је паметније да што прије размислимо – шта је сљедеће на дневном реду. Јер свако поскупљење, свако укидање неких стечених права, нове рестриктивне мјере – погађаће све шири круг. Данас мајке са троје и више дјеце, сјутра мајке које нису у овој категорији, прекосјутра очеве итд. Све ово су разлози зашто треба изаћи макар на кратко испред Скупштине. Јер не заборавите, данас ћутите, а сјутра можда неће бити никог да подигне глас и за ваша права.

Заборављамо сувише често да смо људи. И да смо као људи дужни да помогнемо и подржимо наше ближње када су у невољи. Дати глас обесправљенима ако они не могу да говоре у своје име. А вјерујте ми, ове мајке што протестују – дају глас многима, а не само сопственим интересима. Зато су ми и бескрајно слатке када сложно запјевају и заиграју. Када на лицу мјеста смишљају стихове, па онда хорски прихвате и дијеле даље радост заједништва. Њихова одлучност да истрају – јесте за дивљење.

А што се тиче ових ‘грађана’ уплашених да се протест мајки не политизује, имам само једну поруку. Тај протест је политички оног тренутка када су ове жене одлучиле да се изборе за себе. Јер се боре за одлуку – закон који је усвојен политичком одлуком, и који је ревидиран чистом политичком одлуком. Протести су одувијек били чин политичке побуне, осим ако у својој агенди не садрже одредницу да се организују како би се указало на проблем депресије белих медвједа услијед арктичке предуге зиме. Као што је и политичка одлука сваког појединца хоће ли подржати мајке испред Скупштине или не. Јер, као што Бертолд Брехт каже: ‘Од свих неписмености, најгора је политичка’.