Мајстор дневника
Је ли дозвољено претпоставити да жанр какав је Дневник може у битнијем доприносити продубљивању литературе? Форма шкољке, екстремно умотавање и страховито одбијање да се одступи од Ја, није ли, на неки начин, увијек већ прожето малом ноћном игром вјештачког и патолошког?
Кружно унутрашње путовање (Дневник), изводи се по танкој фасети оног ко има неодољиву потребу писати себе, постављати се и изводити иза завјесе (не маске!), на један префињено аутистичан начин; међутим, то нипошто није био случај Витолд Гомбровича, највјештијег екстроверта, који је Дневник писао најмање му служећи у исповједне и јадиковне сврхе, него прије у детаљно претресање Литературе на коју је – а вријеме све више показује – држао да има пуно право.
Имао је потребу и успјело му да буде прекомјерно обожаван! У њему има нечег од Пруста и О. Вајлда; веле да је, најчешће, био усамљен и сетан, и да је много времена поклањао музици, посебно Бетовену. Према случају какав је собом обиљежио Бруно Шулц, није увијек имао довољно разумијевања, осјећајући у овом писцу нешто одвећ – „патничко“…
Гомбровичев Дневник треба читати још и као курс из књижевности; у првим редовима, писац нас „учи“ како да се односимо према себи као ауторима, и наглашава да се то мора догађати с пуном поштовања јер је ријеч о природним ријеткостима у друштву које само по себи ријетко кад заслужује да буде респектовано, напротив.
Полемичан и луцидан, Гомбрович има своје мјесто у Књижевности, и то управо оно које зрачи – естетиком дискретног.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
