Мајстор драме

Пише: Мишо Вујовић

“Честитам твом тиму и породици. Заслужио си ову победу, имао си сјајну недељу. Срећан смо због тебе, посвећен си момак, уложио си много труда и то се испатило. Хвала мом тиму, изгубио сам од бољег противника. Некада победиш, некада изгубиш”, у свом отменом стилу, спортски и господски честитао је Новак Ђоковић победу младом Данцу Холгеру Рунеу.

Мајстор драме је поново у Паризу играо за историју тениса. Сам против својих ривала и публике. Против масе прекривене талогом прашине просечности и тешких фрустрација.

Мрзи, мрзовољна руља што није један од њих. Виде га на терену свесни да је од њих удаљен милион светлосних година. Маса као у Дантеовом гротлу, кркља и кидише.

Он мирно као оклопник пред јуриш сервира.

Живци његових обожавалаца се затежу као струне иструмента у чију је поетику већ одавно ушао. Није се ушуњао као неки. Вајни Сораби. Нећу о њима и њиховом ангажованом патриотизму.

Он није само неприкосновени владар тениских терена, најтрофејнији шампион, примеран спортиста, породичан човек, узоран супруг и отац, брижан син.

Он је мисионар. И тек ће бити.

Он је један од ретких асова који лежерно носи своју оствареност, филовану џентламенским шармом и дипломатским умећем. Његова ментална снага није својствена нашем плаховитом и узаврелом менталитету који је спартанским одрицањем и самодисциплином успео да укроти, да се издигне изнад границе могућег.

Да ирационално трансформише у рационално. Пораз претвори у победу, грч у осмех. Благородан и безазлен.

Код њега инат није најгори занат већ допинг за победу. А то могу само ретки и одабрани.

Замерили су ми када сам га у једној колумни упоредио са владиком Николајем, златоустим проповедником кога су због беседе по Енглеској и Америци током Првог светског рата, у ком је Србија изгубила скоро трећину становништва, назвали трећом српском армијом.

Захваљујући тој мисији српски народ је својом непоколебљивошћу побрао симпатије света.

Новак Ђоковић је нови златоусти!

Он је данас наша армија ! Њему се верује и многи су, вером у њега, престали да верују у лажи о Србима. Остварио је свој дечачки сан да ће једног дана доминирати најелитнијим спортом. Те бомбе које су сејали по улицама, мостовима, болницама, још више су га мотивисале на успех. Светио се победама, без мржње и пакости. Није устукнуо пред многим неправдама. Играо је често против ривала, публике и судија. Моћнима је показивао зубе, слабима наклон. Није се огрнуо туђом, а могао је, већ је са поносом носио своју српску заставу, терајући светску елиту да стоје мирно док се интонира химна Србије.
Новак Ђоковић је живи пример како прегаоцу Бог даје махове, пример како се воли отаџбина, пример како се из гротла немаштине, детињства под ембаргом и бомбама, побеђује. Новак је пример победника у времену интензивног посртања света у коме владају сурови закони крвавог профита. Мајстор драме, је мајстор свог заната и када побеђује и када губи.

Срећно Ноле соколе!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: