Мајстор и Маргарита (љубавна прича)

Пише: Небојша Јеврић

Отац му је био чувени мајстор. Није било тога што није знао да направи. Од девете године почео је да га води са собом. Умрла му је мати и није имао где да га остави. Дечак је растао уз оца. Био му је прво шегрт, онда калфа а већ у двадесетој је показао необичан дар и постао маштовитији, бољи од оца. Научио је све што је отац знао.

„Време ти је да кренеш у велики град. Ја више немам чему да те научим.“

Комендијат случај учинио је да први посао буде код чувеног адвоката који је зидао кућу на Фрушкој гори. Адвокат је био консиљере. Располагао је новцем најопаснијих кримоса у великом граду. Улагао их је и прао им паре.

Кад му је завршио посао, више него задовољан, предложио је младог Мајстора мафијашу да му ради кућу са базеном. Био је то велики посао.
Уверио се да Мајстор не само зна да ради, већ и да зна да ћути.

Рекао је Мајстору о коме се ради, било је то једно од највећих имена српског подземља, рекао му цифру и мајстор је пристао.
Овај га је предложио следећем. Никад се нису ценкали.Т ражили су само да уради онако како се договоре.
У међувремену се оженио девојком из окружења и добио дете.
Саградио је и себи кућу.
А онда је завршен рат и ратници подземља су почели да гину у сачекушама.
Један за другим. Његове муштерије.
Рат кланова. Убијен премијер.

Жена му је, а до о томе није имао појма јер је по читав дан радио, штеђевину потрошила на кокаин.

Са новцем који је добио у последњем послу ушао је у аутобус. Први који је кретао са аутобуске станице. Тражио је карту до последње станице. Стигао је у невелико село на обали језера које је сваке године имало све мање људи и сутрадан купио запуштену кућу у којој одавно нико више није становао. Ту га сигурно нико неће тражити.

Маргарита је студирала у великом граду. Осам година. Испите је ретко полагала. Волела је музику, брз живот, проводе. Онда су престали да јој шаљу паре и отац јој је наредио да се врати у село. Била је лепотица, но удали су је за много старијег газду кафане, где су сељаци долазили да се картају и пију пиво. Рибари.

Она је задржала рођењем дариван осмех на лицу и почела да са њим води кафану. Муж, одавно алкос. Битно му је само да се довољно налије. Посао је преузела Маги. Ишло је траљаво, једва су крај са крајем састављали.
Са сетом се сећала студентских дана.
Муж је све више пио. Одавно је престао да јој прилази.
Маргарета се разболела. Прогнозе су биле лоше. Хемотерапија. Није јој се живело.
А онда је Мајстор ушао у кафану. И видео њене очи. И чуо њен смех.
Сутрадан је почео да реновира кафану.
„Али ми немамо новца….“

Мајстор ништа није рекао, само се насмејао и њој је било све јасно.

Све што је знао учинио је да од џумаре нарави место где су свраћали путници са туристичких бродица што су крстарили језером.

А Маргарита је једне ноћи закуцала на његова врата.

Од тада је почела прича коју нико од сељана није могао сакрити.

Одавали су их дуги и чежњиви погледи.

Имали су свој сто и своја пића. Доносио мајстор. Неки од посетилаца почели су да купују рушевне куће. Све их је Мајстор реновирао.
Маргарита је цвркутала и лепршала кроз кафану.

„Бети Буп“ је звао.

Болест као да се од љубави уплашила. Она је после много година почела да живи.

А и мајстор је био срећан.

Његови послодавци већином су били мртви. Био је сигуран да га ту нико неће тражити јер је против своје воље био господар многих тајни.
Прошла је година, онда друга, трећа.
Сви су све знали сем мужа, вечно у алкохолној сумаглици.
Мајстор срећан. Маргарита срећна.

„Ја јој кажем: Аника, свиће… а она ми руком покрива очи.“

Био је то њен последњи лабудов лет.

Једнога дана се није појавила.

И мајстору је све било јасно. Закључао је кућу, сео у чамац и одвезао се на другу обалу језера. Кључ је бацио у воду.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: