Мајстор Вуле – Слободни зидар

Пише: Небојша Јеврић

Са ранцем пуним алата, у поцепаном џинсу, клапусао је прашњавом џадом ка Горњем Липову. Имао је знојнице око чела и чутуру са ракијом из које је времена на време приријао. Био је то пропали студент физике, мајстор Вуле слободни зидар. Ишао је под Вратло да малта кућу Миладина Радовог,који се вратио из печалбе са пензијом, па је хтео доћера очеву кућу, рађену прије тридесет и кусур година, никад не малтану.
Жеже живастијан, дугачак је пут, ранац тежак.

Пред кућом скривеном међу шљивике стаде да заишту воде. „А који сте ви?“ упита необична путника домаћин. „Ми смо мајстори!“
„Ви мајстори?! А шта знате да правите!“
„Знамо да правимо дјецу!“ одбруси мајстор Вуле и суну пут вратнице.

Вуле је био најбољи физичар у школи. Уписао је физику али је на трећој години стао. Правио је пројекте за перпетум мобиле, соларна аута, за нано одашиљаче које ће лепити на крила дивљих пчела и уз помоћ гониометра откивати дупље и шкрапе гдје мед скупљају…

И пио по Београдским кафанама са веселом братијом пјесничком која се једина није смијала његовим идејама.
„Генијално ,буразеру!“ одобравао му је Брана Петровић док је причао о бежичном преносу енергије.
Вуле је био занесен и како би више пио причао је о све невјероватнијм достигнућима науке која ми можда дочекати нећемо али ће се десити.

Али то није могло дуго да траје. Вратише га кући и он поче да се бави мајсторлуком. Краката момчина, кукастог носа дугих руку. Нијесу му скеле требале. Био је од ријечи и јефтинији од осталих. Ишао по селима гдје други мајстори нису хтели ни да чују да иду. Све му је ишло од руке. Кад би се упознавао обавезно би рекао:“Мајстор Вуле – слободни зидар“

У погодбу је обавезно улазио литар ракије дневно и пет кафа. За остало по договору. Неком газди из Коврена који није поштова уговорну обавезу сијалична мјеста, мјеста за штекере и прекидаче је једноставно замалтао.

Човјек се хватао за главу али помоћи није било све док није донио уговорену ракију. Тек онда сламчицом обиљежена мјеста је направио. Други пут дођу да раде у Стожер, стигне и ракија, Вуле замути малтер.

Захвати мистријом и баци на зид малтер, малтер падне. Баци другу мистрију, паде и она.

„Ово ти ништа не ваља“ каже њему Вуле. „Како не ваља..јел добар креч, цемент, пијесак“

„Па не ваља ти ракија, будалчино. Гдје си чуо да се са ваком ракијом малта!“ Прочуо се Вуле као добар мајстор. Стигао до мора и допало му се. Гради се по приморју. Зида се Будва. Кад му досади у Будви кад процијени да је доста зарадио, ето га Вуле у Београд. Право из вагон ресторана све са алатом.

Одатле таксијем до „Шуматовца“. И тад почињуе гробаровка која се касније по граду препричава. Наручи пиће за сав персонал, литар лозе, и неколике чаше са стопом. Чаше и лозу унапред плаћа У том ће и дружина. Којоти са Теразијског гребена. Вуле мистријом одвали стопе од чаша и свима сипа братски подједнако.

Пије се ал нико чашу не може из руке да спусти. Ту стигне и друга све док Вуле не скине гојузерицу и стави на астал. А онда закукуријече:
„Ој дјевојко из Оклади , Отриј питу да се лади!“

Неки нови обер келнер који не зна мајстор Вула, слободног зидара, каже:

„За вас више нема пића!“ „За кога, бре, нема пића, за мене и моја бастадуре!“ викне Вуле и из багажа извуче моторну тестеру. Крене да сече платан.
Док службена лица дођу Вуле је већ у таксију и језди према станици.
Неколике године нисам видио Вула. Онда једног љета док сам лијечио јетру претворену у јетрену паштету стигне пакет са пластичном кантом пуном меда и саћа. Уз пакет писамце. „Ипак сам успио да конструишем нано одашиљач за крила дивљих пчела. И да им скривницу пронађем.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: