Макарије Дрекаловић

Пише: Небојша Јеврић 

У мају 1977. бјелопољски матуранти су награђени да уместо на матурску екскурзију иду на слет посвећен Машалу Титу.
Да му машемо заставама.
А толико смо о тој екскурзији сањали.
О нашим школским другарицама.
О некажњеноим опијању до бесвести. О новим градовима.
Потрпали су нас у аутобусе и одвели у касарину на Бањици.
Београд нисмо ни видели.
Почео сам да потпаљујем незадовољство и кажењен најстрашнијом казном – избацили су ме са слета!
Нисам смео кући назад у страху од казне.Обрукао родитеље, угледне просветне раднике.
Јео сам у Експрес ресторану „Загреб“.
Ту сам упознао Макарија.
Макрије, један од стотине студената које су шездесетосме примљени на филозофију.
Иако је био мај носио је војнички шињел купљен на отпаду и офарбан у црно. Само му је дугмад променио.
Ишао је од стола до стола и јео оно што су гости оставили непоједено.
Тако се прехрањивао.
Имао је риђу косу и браду и продавао „Студент“ по цени „Дај колико имаш.“
Крупан динарац обилазио је холове факултета где су бесплатно остављали гомиле “Студента“ купио и носао по кафанама.
Био сам у непознатом граду и позвао сам га да седне за сто. Донео му пиво које је он на душак испио. Од тада смо све до његове смрти били пријатељи.
Што се факултета тиче положио је са деветком само античку филозофију.Више га није занимало.
Био је заљубљен у Диогна и дубоко несрећан што у Београду није било неког бурета у које би могао да се усели. Зато је кад оде у село убацивао сламарицу у бадањ и у њему ноћивао на општи ужас сељака које је презирао као и грађане, уосталом.
Од сељачкх послова волео је једино косидбу и навртање јазова са водом.
Ишао је на Сињавину да коси „јарац“ , најтврђу планинску траву.
„Није довољно само изучавати филозофију, треба је и живети“ умовао је.
И он је живео. Био је први и последни киничар у Београду. Проповедао је свима и на сваком месту. Причао о Хипархији, киничарки, коју су просили најбогатији Атињани, а она све своје богатство поделила просјацима. Пробушила је на врећи три рупе – за главу и руке, обукла врећу и отишла за Кратетом, Диогеновим учеником. Увек су јели на тргу (што се сматрало врунским прекршајем) и јавно водили љубав. Због чега су бичевани.
Макарије је у џеповима увек имао ситних пара које је давао просјацима. Њему ништа није требало.
Спаво је једно време у редакцији „Студента“ на струњачама, на којима су пале за слободу многобројне будуће новинарке.
Као прави киничар сматрао је да треба узимати само оне жене које нико други неће. Јер једино ће ти оне бити захвалне.
Љоља Дрхтуља је била мудро створење које је он обожавао.
Студенткиња новинарства имала је рано пропале предње зубе и десну руку која јој се тресла. Због те руке су је и звали Дрхтуља.
Једне љуте зиме скупио је храбрости и закуцао на њена врата.
„Ја јој кажем само да преноћим, може и на патосу, а она ме увуче код себе у кревет. Дуго се петљала око мог учкура који је био везан у мртви чвор а онда ме је зајахала.
Завршим ја једном а она ми узме Хаџи Мушана у ону руку што јој се тресе, придижи пет минута, кад он ђипи ко јарац .Завршим и други пут кад га она опет узе у ону руку. И тако до свитања. Јахала ме док није балдисала од умора.“
Али женско не би било женско да се сутрадан, пре редакцијског, није свим новинаркама похвала колико је пута Макарије Дрекаловић теслачио.
„Маки, што ти мене избегаваш? Вечерас да дођеш код мене на вечеру. Ко зна шта ти једеш?“ зацвркутала је прво Зоца Сликарица, ликовна уредница, прелепа бринета.
Љољина прича није оставила равнодушним ни остале Љољине многобројне пријатељице из студентског дома „Карабурма“, које су волеле да се друже са њом јер је била врхунска новинарка а и паметнија од осталих.
О јаду су Макарија те зиме забавиле. Толико да је на Диогена заборавио.
А да их одбије било му је испод части.
На крају је завршио у будоару ЋНХ (ћерке народног хероја) и директорке СКЦа.
„Виђи, опстанка овде поштеном киничару нема. Идем у моје село. У мој бадањ са сламом.“
И заиста је своју претњу ускоро остварио.
Вратио се у Куче и сећао са сетом београдских дана.

Однео је са собом једино „Историју хеленске етике“ чика Мише Ђурића.
И брус за косу коју су му даривали шверцери из Трста.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: