Макронов јуриш на Русију: Има ли кочнице у проратном возу

Украјинска војска треба да мобилише три пута више људи за извођење одбрамбених операција наводи се у проценама које објављује „Форин аферс”. Познати украјински политиколог Вадим Карасјов упозорава на значајно повећавање офанзивног потенцијала Русије, претпоставља да се припрема неколико паралелних операција из различитих праваца током лета.

У британским медијима се истовремено појављује процена како руска наменска индустрија тренутно производи три пута више артиљеријских граната од свих осталих учесника у конфликту који подржавају Кијев. Укратко, до краја године руски произвођачи испоручиће 4,5 милиона комада, а европске земље и САД 1,3 милиона. При томе, просечна цена производње пројектила калибра 152 милиметра у Русији кошта око хиљаду долара, а код западних испоручилаца четири пута више, што је значајно за извођење закључака о даљем току овог процеса. Некадашњи руски олигарх Михаил Ходорковски, кога из неког разлога и даље позивају да саопшти своје виђење ситуације, суморно констатује како је Украјина „већ изгубила”, (ин)директно прозивајући земље колективног Запада што не помажу у већем обиму Кијеву.

Испоставља се, ето, како свеобухватна и свесрдна помоћ Естоније и Летоније није довољна. Ваљало би да истоветно поступају све западне државе, чланице НАТО и ЕУ. Ту већ настаје проблем пошто неким чланицама НАТО и ЕУ није баш јасно због чега би тако поступали. У различитим земљама различити су и погледи на текуће стање, будућност конфликта и шта чинити након сукоба. Углавном, супротно Ходорковском, огроман број политичара и аналитичара у Европи сматра како су Украјини дали и превише. Толико, да су се европске државе (само)разоружале, плус је непрестано доштампавање евра који се упумпавају на разне пројекте (цивилне и војне) у Украјини узрочник инфлације и наглих поскупљења.

Без решења на видику

Краткорочног решења нигде на видику. Са једне стране, украјинским снагама недостају и људи и средства, а по свој прилици и мотивација да одржавају постојећу линију фронта. Са друге стране, западни савезници оптерећени су својим проблемима, спољна подршка Украјини опада у друштвима европских држава упркос томе што реторика најгласнијих политичара постаје радикалнија. У таквим околностима најлогичније је симулирати преговоре и „замрзавати” постојеће стање. НАТО и ЕУ је потребно време за консолидацију у Украјини. Међутим, преговоре није могуће организовати, још теже је пристајати на предлоге Москве. Обраћање Владимира Путина у Министарству иностраних послова Русије било је врло јасно, са конкретним решењима и захтевима. Истовремено, руско тужилаштво покренуло је кривичне поступке против Владимира Зеленског и Петра Порошенка, убрзо након тога и против Јулије Тимошенко и ту није крај. Због тога, са њима нема било каквих разговора. Симулација некакве конференције у Швајцарској услед свега неће имати апсолутно никакав ефекат.
Дакле, када се разматра питање потенцијалних преговора, не само да смо далеко од неких конкретних формално-правних (и за Украјину уставних) решења и нових територијалних разграничења, него смо далеко и од сагласности о њиховом формату и учесницима. Ту на сцену ступа Емануел Макрон, са иницијативама о даљој безрезервној подршци Кијеву и слању НАТО трупа у Украјину. Иницијатива се поклопила са предизборном камапањом за Европски парламент, те је имала и сврху да стабилизује пољуљан рејтинг председника Француске и подупре листу коју он подржава. Боље је говорити о Украјини него о економским и социјалним темама, око тога се Макрон нема чим похвалити. С обзиром на то како је његова листа прошла на изборима, испоставило се да му ни тема Украјине није донела ништа.

Тактика „ескалацијом до деескалације“ не пролази код Русије

Ипак, основни разлог за Макронову иницијативу по свој прилици је примена старе тактике да се кроз претњу ескалацијом стигне до деескалације. Председник Француске би да честим понављањем идеје о ескалацији заплаши руске званичнике и издејствује почетак преговора који би суштински значили привремено замрзавање конфликта како би се купило време за консолидацију Украјине.
Међутим, јављају се два проблема у имплементацији ове тактике. Прво, Макрон није наишао на „отворена врата” код европских савезника. Резултати избора за Европски парламент показали су и да је француска јавност против тога. Наравно, Естонија и Летонија га свеобухватно и свесрдно помажу, али то није довољно. Слање пешадије европских држава у Украјину, макар и у симболичном броју представља ризичан потез, колико због претпостављене реакције Русије, толико и због унутрашње дестабилизације у читавом низу држава. Како би португалски политичари објаснили својим бирачима погибију њихових официра и војника под Дњепропетровском? Тешко да и име тог града могу изговорити течно. Друго, из Русије већ стижу наговештаји о одређеним контра-реакцијама и то дословно све у Европи треба да забрине. Русија се не плаши ни НАТО, ни ЕУ, ни САД, камоли Макрона и његових иницијатива. Такође, у Русији су још давно прочитали шта Запад жели привременим замрзавањем конфликта.

Како ће одговорити Москва

Да, Москва ће одговорити у најмању руку асиметрично (Путин је и до сада показивао склоност ка асиметричним реакцијама), а сасвим је могуће и реципрочно, па ће се, када је о континенталној безбедности реч – Европа „о јаду забавити”. У Европи никако да схвате, а још спорије се то одиграва у САД, како се руска спољна и безбедносна политика уоквирава у сасвим другачијим теоријским постулатима од оних који важе на Западу. Старе тактике да се кроз претњу ескалацијом стигне до деескалације једноставно „не раде на руском примеру”. Иначе, то је тактика која може донети резултат када се велики играчи сукобе са слабијим противницима. Онда их уцењују, плаше, контролисаним конфликтом врше притисак да прихвате одређена политичка решења.
Логично, након изговорених „крупних речи” Макрон нема много простора за „ретерирање” или „повлачење”. То би означило не само његов политички крај, већ и крај једне политике коју заговара део западне елите. Исто тако, очигледно је и да би интензивирање досадашњег деловања донело катастрофалне последице. Улог у овом конфликту повећао би се до невероватних размера. Може ли се такав сценарио избећи? На ово питање тренутно нема одговора. Односно, вероватноћа да будемо сведоци тоталне катастрофе у Европи уопште није занемарљива. А са том катастрофом пристигле би и дугорочне последице – геополитичке, економске, социјалне. Илустративно, Виктор Орбан ово стање описао је следећим речима: „Изгледа да нема кочнице у проратном возу, а машиновођа је полудео.” Можда је након оваквих резултата избора за Европски парламент тај воз мало успорио, али се још увек није зауставио.

Душан Пророковић, Спутњик

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: