Мала Москва

Два су темељна начела водила сваки народ.

Начело вјере која тражи ред, симфонију свих констутуената државности, у визури домаћег човјека васпостављано Византијом, а српским владарима надграђивано и у 20. вијек досегло и начело анархије која тражи револуцију, смицање, деисторизацију, у визури и искуству домаћег човјека брозовско-пијадеовско-драпшинско-јовановићевског разарања укупне народно-црквене тековине.

У обзору и искуству града Новог начело анархије добило је свој најочигледнији израз у историјском феномену овдје познатом као „Мала Москва“.

Мала Москва окупила је револуционаре из предратног периода у непоколебљиви фронт у рату испољен тероризмом, а у миру тоталитаризмом.

Херцег Нови се ни у једном једином тренутку није ослободио комунистичког тоталитаризма, а овдје није мјесто за расчлањивања и разоткривања побуда.

Није важно да ли је неко покрету Ј. Б. Тита приступио 1939. или је мобилисан 1944. или се приклонио 1955. године. Овај свијет се утопио у јединствену, најкомпактнију историјску формацију у историји града персонификовану великим Титом, а путем историјског опита револуционарног заноса неколика окрајна новска села.

Није ми позната тачна хронологија. Дакле, не знам да ли је ова дескрипција из наслова скована одмах 1941. године у часу инсталација црногорског, скромног у броју али гласног ратног Агитпропа у источној Херцеговини, који је Херцеговини донио вијест о спасоносном десанту Црвене армије у току наредне двије седмице, или касније када је Црвена армија у броју од више стотина хиљада ушла на простор бивше Југославије да би инсталисала великог Тита?

Било како било, старим Новим, његовом највишом културно-црквеном тековином оличеној у старој Топаљској општини која се досегла до 1940. године, завладала је Мала Москва.

„Машите дјецо, машите!“; „Бацајте канафиле пред аутомобил!“; „Не гађајте другарицу Јованку!“ „Можемо ли поравнати Ђурђево Брдо?“; „Шта има у Првоборцу?“ „То је све довољно?“; „Шта ћемо са оном озидином на брду?“ „Све сравните!“ „Има црква!“; „Има она рушевина куле код кућа Укропина!“ „Шта ће ти рушевине!“

Слављени градоначелници, слављене гарнитуре. Наша дјеца. Бистри сеоски дјечаци. Ни водовода. А град расте, хоће туризам, амерички кредити, гради се. Овај град никоме, ама никоме, није помогао истински и широке руке ко га није најдубље увриједио, ко га није нарушио, ко му није поткопао темељ. Никоме ко је само једном у животу издвојио мишљење.

Помогао је искључиво својој комунистичкој дјеци. И отпремнине, и станови и плацеви и кредити и докторати и чланства. И зато му нема спаса. Зато Нови данас живи смрт свога великог сусједа. 

И не само да није нашао снаге да одбије све лоше што му је прилазило и прихвати све добро што му је прилазило (Стјепан Градић узвикује последње упозорење из безбједног окриља ватиканске библиотеке након разорног потреса) него у наше дане снажно рестаурира тековину коју овдје сви добро разазнавају дескрипцијом Мала Москва.

Данас овај град поставља своје представнике пред СтФнМрЛн не би ли се заједно представили Српској патријаршији. Град је бирао између таме и расцјепа личности спремне на све и свијетла „лацманског“ Медитерана који је своју кућу зидао циглу на циглу. Не дај Боже да је град Нови садржан само у овом бездану. Није.

Пише: Горан Комар

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: