Мала сирена

Пише: Никола Маловић

Холивуд данас подарује бесмртност Гилгамешу, васкрсава Хамлета и Дјевојчицу са шибицама, све вријеме убијајући Христа.

Ко спасе јунака приче, убија причу – дефинисао је писац Милорад Павић.

Хоће се рећи да је амерички манир хепиенда срање, јер многи холивудски филмови имају тако лијеп потенцијал за катарзу, али продуцентима ђаво не да мира па из мртвих дижу глумце, умјесто да публику прочисте сузом из ока.

За катарзу је дебото знао Данац Ханс Кристијан Андерсен (1805-1875) када је писао „Малу сирену“.

То створење никло из митологије и обрађено да у бајци буде као вила – нема среће.

Трагично се заљубљује у 16-годишњег принца што га је случајем спасила усред буре када је добила дозволу да до морске површи први пут оде сама јер је гле, стасала. Напунила је 15 љета!

За најгерманскији од свих мотива, а то је уговор с врагом, везао се и Ханс Кристијан Андерсен. Да би задобила принчеву љубав, да би изгубила рибљи реп и добила ноге, Мала сирена пристаје да плати преужасну цијену: сваки корак биће јој болан као ход по шилима, и биће нијема – иако Подморје шћаше уживати у дивинској пјесми с њених усана.

Пазимо…

Да нема конкуренткиње, здраве и лијепе дјевојке за коју принц мисли да га је она пак спасила из таласа – какве су шансе Мале сирене да задобије принчеву љубав? Она је, реално, сада особа са посебним потребама. Малу сирену боли док хода, што успијева да потисне, али не може надомијестити недостатак говора, што је за љубав управо фатални хендикеп.

Као и код сваког фаустовског мотива, исход је очекиван: Мала сирена не успијева да задобије принчеву љубав, и у тренутку његовог вјенчавања с другом, претвара се, поварета, у морску пјену.

Откако је постала The Litle Mermaid, Мала је сирена до сада небројено пута фалсификована. И што наопако наше вријеме све брже одмиче, све је већи број анимираних верзија и сликовница са хепиендом (удала се, ипак!) умјесто са катарзом (ах, није!) – да се ваљда дјеца не би истраумирала, што је дугорочно погубно, јер не могу сви дјечаци постати принчеви, нити све могу дјевојчице да постану принцезе.

На књижарским полицама нема много сликовница у којима јунак из бајке не успијева да опстане као јунак до краја. Стога је нефалсификована Мала сирена важна, јер море храбрости и оптимизма она соли прстохватом трагедије: трагедија је дио живота – чаша жучи која нужно иде уз чашу меда.

Западна се култура купа у лицемјерју јер happy end sucks.

Ампутирањем катарзе из дјечјег ума граде се генерације неотпорне на неуспијех.

Творци политичког storytellinga зарађују од обезличавања слуђених маса. Побуне ли се ти скотови ионако програмирани за одстрел – зарадиће произвођачи оружја.

Холивуд данас подарује бесмртност Гилгамешу, васкрсава Хамлета и Дјевојчицу са шибицама, све вријеме убијајући Христа.

Срећом па је Кристијан Андерсен био до те мјере велик да је унутар бајке с митолошким и фаустовским мотивима оставио пролаз ономе што је у човјеку од чистог злата: његова душа.

Анимирани филмови и сликовнице су узак рам да би се прословило о веома теолошкој финалној димензији обимом невелике али књижевне веома, Мале сирене.

Након што је постала морском пјеном, ова се јунакиња окружила „прозирним, дивним бићима“, „продуховљеним“, „које људско уво није могло чути, нити их је могло видјети“. Ти анђели понад мора одводе спирит Мале сирене „међу ваздушне виле“ које, истина, немају бесмртне душе, али их могу стећи добрим дјелима.

Овдје је поента.

Наводно пуна трагедије, Ханс Кристијан Андерсенова „Мала сирена“ заправо казује како се свака грешка може откајати. Није ли то онда вјера у баш срећан крај?

(Извор: Васкршњи двоброј Печата)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: