Мале групе чешће дођу до нових открића него велике
1 min read
Илустрација
Модерна наука је углавном тимски спорт, а током последњих неколико деценија састав тих тимова се мијењао, од малих група сарадника до огромних конзорцијума. Одговорити на велика и важна питања неријетко изискује да научници и институције удруже изворе и податке.
Та промјена, међутим, навела је научнике да се позабаве добрим и лошим странама малих истраживачких група наспрам оних великих.
Да ли је најефикаснији начин да се знање унаприједи увећавањем истраживачких пројеката? Шта се тиме добија и шта се – ако ишта – губи?
Научници су сада на прагу одговора. У највећој анализи овог питања досад, истраживачи су утврдили да што је мањи истраживачки тим који ради на проблему, већа је вјероватноћа да ће доћи до иновативних рјешења, пише Њујорк тајмс.
Велики конзорцијуми су и даље важни предводиоци напретка, али је њихова улога значајнија у потврђивању и консолидовању нових открића.
Ново истраживање, објављено средином фебруара у часопису Натуре, представља најновији допринос из научног поља у повоју познатог као „наука науке“ – како, када и кроз кога наука напредује. Резултати истраживања могли би да имају шире импликације за појединачне истраживаче, академске центре који их запошљавају и владине агенције које обезбјеђују финансирање.
„У научној заједници увелико се полемише о ефектима увећавања истраживачких тимова“, каже Алберт Лазло Барабаси, професор са Универзитета у Бостону, који није учествовао у истраживању.
„Нови подаци помажу нам у рјешавању полемике. Они представљају велики допринос.“
Истраживање је обухватило податке из три велике базе: „Wеб оф Сциенце“ која располаже за више од 42 милиона чланака објављених од 1950. године; Канцеларија САД за патенте, са пет милиона патената одобрених од 1976. године; и „ГитХуб“, са 16 милиона софтверских пројеката објављених од 2011. године.
Истраживачи су уочили јасан образац: већа је вјероватноћа да мале групе дођу до нових открића него велике.
За та открића обично је потребно око годину дана, а након тога велики истраживачки тимови обављају консолидовање идеја и учвршћивање доказа.
То важи у свакој научној области, било да је ријеч о физици, психологији, компјутерској науци, математици или зоологији, каже др Џејмс А. Еванс, социолог са Универзитета у Чикагу који је водио истраживање.
„Можда се питате шта је велико, а шта мало. Па, истина је да се овај однос задржава без обзира на то када ћете направити рез. Између једне и двије особе, између десет и двадесет, између 25 и 26. То се види на сваком пољу. А двије трећине тог ефекта своде се на појединце.“
Психолози су утврдили да људи који раде у већим групама генеришу мање нових идеја него када раде у мањим групама, или сами. Зашто, није до краја разјашњено, али то се догађа насупрот интуицији, каже др Супарна Рахарам, професорка психологије на Универзитету Стони Брук поред Њујорка.
„Уочавамо да је пројекат три појединца који одвојено раде напреднији и бољи него у случају да све троје раде заједно“, каже професорка Рахарам.
„Људи имају мање идеја када раде у групи него када раде сами.“
Постоје и предности рада у групи, каже она. Током времена, чланови групе науче много једни од других, и то знање примјењују.
Има смисла у томе што је наука направила заокрет ка моделу великих тимова. Велики тимови имају снагу; у њима се обично налази велики број цијењених, утицајних личности.
Они привлаче неке од најбољих младих научника који унапрјеђују своју каријеру када постану њихови чланови. А ти трендови воде до више објављених радова, унапређења, кредита и високих положаја.
Истраживање такође показује да је неопходно установити нове начине финансирања који, иако ризични, могу обезбиједити вријеме и новац за подршку обећавајућим појединцима и малим групама, истиче др Еванс.
„Мислите о томе као инвеститори“, каже он.
„Они очекују стопу успјеха од пет одсто и покушавају да минимизују корелацију између послова у које улажу. Имају портфолио који носи већу толеранцију на ризик, али и више зарађују.“
Прочитајте још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
