Малезијска лекција западу

Код просјечног становника данашњег свијета постоји перцепција да грађани западно-европских земаља живе у материјалном благостању, слободном и идеалном друштву, које изнад свега води рачуна о поштовању личних права поједница. Међутим, догађаји из последњег мјесеца постављају озбиљно питање да ли су ствари такве као што на први поглед изгледају.   

Практично још док су из ваздуха падали остатци авиона и тијела несрећних људи, западни медији и званичници, уз поштапалицу “највјероватније“ – јавности су перфидно сугерисали да је авион оборен ракетним системом БУК, који је Русија доставила борцима за слободу народа југо-истока Украјине. Тако су фотографије са друштвених мрежа система БУК, снимљене незвјестно када на неким неидентификованим ливадама, те гротескне монтаже наводних разговора локалних команданата и руских обавјештајних официра од стране државног секретара Џона Керија и амбасадора САД у Кијеву Џефрија Пајета проглашене необоривим доказима.

Водећи западни медији у конструисању за САД пожељне верзије авионске трагедије одиграли су крајње морбидну улогу. Почело се са СНН-овим и ББЦ-ијевим чак десетотруким преувеличавањем броја стручњака упућених на мелбурнску конференцију о сиди – страдалим у авиону, на коју су надовезали произвољну констатцију да је: ‘‘Рушењем авиона борба против сиде враћена деценије уназад“ ,постављајући језиво сугестивно питање: “Шта ако се у обореном авиону налазио лијек за сиду“?

 Убрзо је постало јасно да је немогуће доказати да се у посједу бораца за слободу југо-истока Украјине икада налазио систем БУК, јер то није оружије које се по својим техничким својствима и габаритима, може неопажено прокријумчарити у Украјину, па потом поново сакрити у Русију. Тада на сцену ступа Ројтерс, покушавајући да кроз потпуно лажирани интервју Алексадра Ходаковског, уз Игора Стрелкова највиђенијег команданта војске ДНР,  добије индиректна потврда за САД пожељне верзије авионске трагедије.

Најбројнији међу жртава обореног малезијског авиона МН17, њих 154 били су грађани Холандије, а 27 грађани Аустралије. Баш ове двије, економски веома снажне и богате државе, формално предњаче у декларативном поштовању апсолутне неприкосновености личне слободе појединца.  Сходно томе, било је за очекивати да ће брза и објективна истрага, те утврђивање пуне истине о трагедији бити оно на чему ће инсистирати холандска и аустралијска влада. Међутим понашање аустралијских и холандских  премијера, министара иностраних послова и медија, упућује на закључак да је утврђивање праве истине о трагедији грађана Аустралије и Холандије далеко од приоритета њиховог дјеловања. 

Умјесто да влади у Кијеву поставе низ питања почев од тога зашто је авион преусмјерен са стандардне руте право у зону ратних сукоба, зашто му је пред сам пад наложено снижење висине лета и шта су у његовој близини тражила два борбена авиона СУ-25 и зашто је на све начине ометана међународна истрага, званичници Холандије и Аустралије одиграли су веома нечасну улогу у пружању емотивне потпоре медијској сатанизацији Русије и њеног руководства, перфидно наводећи своје грађане на закључак да је за масовну погибију њихових сународника одговран нико други до Владимир Путин. Сви ставови холандских и аустралијских званичника одисали су једним невиђеним цинизмом и пристарасношћу, без елементарне претензије ка објективности, очигледно настојећи да се злоупотребом трагедије властитих грађана спроведу амерички налоге медијске сатанизације Владимира Путина, те да се унутар прилично нејединствене ЕУ издејствује појачавање режима санкција према Русији.  

Разуман рок, потребан да се изнесе прелиминарни извјештај о узроцима било које авионске трагедије истиче ових дана. Веома је индикативно да што се рок од мјесец дана приближава, прича о авиону МН17 престаје да буде предмет интересовања западних политичара и латентно се повлачи из програма западних  медија. Тако је аустралијска министарка иностраних послова Џули Бишоп, већ заборавила трагедију својих грађана и просипајући гомилу бесмислених фраза на сваки начин покушава да спријечи улазак руског хуманитарног на тероторију Доњецка и Луганска. Међутим, насупрот горе поменутом западном цинизму и неморалу, охрабрује држање  владе Малезије и пошање тамошњих медија.

Упркос томе што је неупоредиво економски слабија земља од Холандије и Аустралије, што је у удесу изгубила 25 својих грађана и што је падом авиона националне авио-компаније озбиљно пољуљан међународни кредибилетет земље и нанијета велика економска штета, влада Малезије за разлику од западних колега није дала ниједну произвољну квалификацију трагедије, константно инсистирајући на објективној међународној истрази. Примјер своје владе, слиједе изгледа и тамошњи медији. Док западни медији стреме ка латентном забораву трагедије авиона МН17, малезијски дневник “Тhe New straits time“ прије неколико дана донио опсежну анализу посвећену овом питању. Према налазу консултованих стручњака, број, облик и изглед остататака авиона наводи на претопставку да је авион примарно погођен ракетом Р-60 (ваздух – ваздух), стандардним наоружањем авиона СУ-25. Оно што даље руши теорију да је авион са земље погођен ракетом БУК, јесте велики број рупа на појединим остатцима олупине чији профил одговара муницији 30мм авионског топа, такође стандардног наоружања авиона СУ-25. На крају малезијски експерти закључују на основу видљивих чињеница, да је : “авион МН17, примарно погођен ракетом Р-60, а потом дотучен 30 мм авионским топом“.     

Сада постаје очигледно да је трагедија малезијског авиона на западу имала једнократни циљ навођења земаља ЕУ да појачају ауто-деструктивни режим санкција према Русији и скрену пажње свјетске јавности са геноцида кијевиских фашистичких власти над житељима Доњецке и Луганске области. Оно што слободни свијет треба да забрине је какву су нову катастрофу, послије 11. септембра 2001. и скорашњег рушења авиона МН17, спремне да изрежирају САД да би афирмисали себичне интересе своје финансијске олигархије, у чијем се посједу налази чак и војна индустрија.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: