Мали

Када ми је тај Мали ушао у књижарску бутигу ишчитао сам само да је натпросјечно висок.

Пустио сам га да се открива тако што ће са полица да по врстама убира књиге које га занимају.

Кад ме питао да ли имамо „Mein kampf“ чуо сам да говори босанским акцентом. И то да се за разлику од остале балавурдије овај тинејџер старијему обраћа беспрекорно, на ви. Показао сам му издање и казао да су коментари Радомира Смиљанића можда вреднија од самог текста Адолфа Хитлера. – Зашто те занима та књига? – питао сам. – Зато што желим да сазнам што више о ратовању као о умјетности – казао је.

Јебо те, помислио сам, овај може да буде и лудак и геније. Рекао сам му да узме књигу и сједне на столицу, те почео да га очитавам без гледања: вријеме које неко проведе у листању књиге у књижари информативно је по себи.

Мали је изгледао неконвенцијално. Све је на том 180 cm високом 15-годишњаку било јефтино но је изгледало скупо. Све је академске премисе почео да лупа у парампарчад почев од тврдње да нема никакве везе с Босном, али да много гледа босанске серије, па биће да зато прича небокељским акцентима. Знао је све ауторе који су се потписали у историји ратовања, од Сун Цуа наовамо. Александра Македонског и Наполеона имао је у малом прсту, Нелсона – што ће рећи и поморске битке – такође. Без икаквог опреза декларисао се као Србин, притом казујући да се презива по мајци јер га је отац оставио. Иако из нижих социјалних слојева, Мали је украсио домали прст десне руке дебелом златном бурмом, за коју је пак казао, намјерно с моје стране све вријеме неупитан, да ју је добио преко Ali Expressa као јефтину копију Фродовод прстена, гравирану вилинским словима наравно…

Очекивао сам да је Мали генијалац цијеле школе принц – тако висок, лијеп, с енглеском фризуром коју је стално прстима поправљао. Али није био. Опет обрт. Љето ће провести учећи за поправни. Нико од херцегновских професора, то кажем ја, не он, није установио да је Мали прозрео систем, и да за разлику од професора зна како школа више не постоји.

Након што сам сазнао да неће уписати Војну академију у Београду зато што би требало да остари и да се, можда, тек као генерал докаже у умјетности ратовања, поставио сам Маломе ово питање:

– А зашто не обрнеш перспективу… – удахнуо сам свјестан да ријечима можда постављам темпирану бомбу у његов ум: – Зашто не би учио самостално само оно што те занима, окупио једног дана компању и као Че Гевара ударио на одрођену власт, побиједио, завладао, и успоставио властити поредак?

Није Мали знао да стоји пред професором, али су му се зенице прошириле на то што је чуо.

Али су се зенице сузиле мени када је Мали рекао да није хришћанин него паганин. Слушао сам пажљиво како образлаже да су монотеистичке религије упућене на рат, а да код пагана никад није било сукоба ради ширења вјере.

Увјерен да се млад човјек по 300 пута може промијенити у мало времена, поклонио сам Малом „Крсташке ратове у очима Арапа“ Амина Малуфа, сјајну књигу о бестијалној природи западноевропских освајача Византије, арапског свијета и древног града Јерусалима (с универзалном посветом која тек сутра добија смисао: „Након једне велике одлуке, све остале су лаке“).

Срећи тога Малога није било краја, али ни мом изненађењу – када је тај изузетно високи, лијепи и паметни младић финалменте казао да љето неће посветити трагању за путеним искуствима са дјевојкама. Жели, наиме, да апстинира све до брака. Умјесто да излази по прегласним обалним клубовима, са другом из Подгорице планинариће по херцегновском залеђу.

Иди, бре, Мали. Ко те још може да протумачи? Ко може да тврди да генерацијама иза, ти пак ниси већ данас могући Јунак новог доба?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: