Малограђанштина као национална припадност

Пише: Блажо Марковић

Једна од највећих заблуда нашег друштва је то што мислимо да смо друштвено активни и користни ако се мијешамо у политику и у питање народности. И то нам је мало, него смо још склони да мислимо да су то теме које не захтијевају ама баш никакво предзнање, већ се то може лако интуитивно спознати. Са таквом једном заблудом, расправе и монолози на питања националне припадности и националног осјећања честа су појава у свим друштвеним круговима, а и на свим друштвеним мрежама. Овим текстом направио бих кратак осврт на суштину националног осјећања и припадности нашег друштва.

Десетак дана уназад, тачније на „празник обнове независности“, насловна страна фејсбука била је преплављена родољубљем. Свакаква сорта људи је искористила прилику да покаже колико је зрела, колико је у току дешавања и колико је активна. Прости јади што је све то изгледало тако банално, него се у свим тим статусима могла запазити пренаглашена емотивна патетика. Тако се у неким статусима плакало од среће, у другима се нарицало због 1918-те, у трећим се позивало на претке и славну историју и све тако у недоглед. Питање које овдје треба поставити је одакле долази та патетика?

Лако је рећи да су то националисти из користи, улизивања и у томе несумњиво има истине, али велика већина ових родољубаца чине страсни патетичари који ама баш никакве користи немају од тога.Шта је то што њих покреће? Да ли је то превелика количина љубави која нема гдје, па се мора пустити некако у вјетар? Не бих рекао. Проналазак уточишта услед идентитетске кризе? Можда… Међутим оно што оваквог родољупца покреће да буде родољуб јесте, прије свега, потреба да пошто пото буде препознат као дио грађанског слоја друштва(на страну то што ми никад суштински нећемо бити грађанско друштво). Њему није довољно да је он сам свјестан да је грађанин(да има иоле мозга довољно би му било), него то сви морају да знају. Зато он користи сваку прилику да паметује о озбиљним темама за које уопште није компетентан. То што нема појма о томе о чему прича није никакав проблем, јер ће он увјек гласно да игра на карту емоције и што мање зна то ће гласнији и да буде. Он ће, као такав, увјек бити патетичан када крене излагање. Јер патетика је у суштини најчешћа особина малограђанштине. Она је производ симулирања осјећања. Она представља лошу имитацију нечег што је лијепо.

Малограђанштина родољубље препознаје као вриједност, али као емотивно незрела и емотивно саката творевина, није у стању да га истински осјети. Јер да је у стању истински да осјети родољубље, не би барјачила. Национално осјећање је заправо врло интимно и као такво нема потребу да се експонира и претјерано испољава. Штавише, самим преиспољавањем оно само себе ниподаштава и умањује. То је као кад некоме стално понављаш да га волиш. Ти заправо себе убјеђујеш у то јер сумњаш. По истом принципу малограђански родољупци воле државу – стално понављају да је воле, а заправо ту љубав само симулирају зарад стварања илузије да су друштвено корисни. Јер ако су друштвено корисни онда су и дио грађанског друштва, а нашем човјеку нема ништа прече него да буде грађанин. Можете ли замислити неког од таквих људи како гине за ту отаџбину о којој нам испира мозак? Ја не могу.

Према томе, национална припадност нашег друштва је прије свега малограђанска, јер како и сама ријеч каже, њој суштински припадамо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: