Маловић: Бока је линк између Русије и Црне Горе

Писац Никола Маловић казао је у интервју за портал ИН4С да је у данашњој Црној Гори најтеже мислити на српском, јер то значи – промишљати својом главом.

Он је оцијенио да је Црна је Гора дебело издала свој код, што представља културно самоубиство и обезвређивање народа.

Према његовим ријечима, Црногорци су се од митолошки великих побједника, првих у историји послије славног Спартанца Леониде, претворили у глобалне слуге и геополитички скрајнуте поданике.

„Уласком у НАТО, Црна Гора НАТО-у не би допринијела ништа. Али би на симболичној равни похрлила да ратује прво против мајке и браће“, казао је Маловић.

1. Као писац „Лутајућег Бокеља“ како гледате на „лутања“ данашње Црне Горе или мислите да је пронашла прави пут?

Допустите да на почетку лупим шаком о симболични сто и кажем како ме као српског писца из Боке љути што се у интервјуима које дајем увијек препознајем као жртва географске дискриминације.

Ма одакле да јесу медији који производе питања, увијек од мене траже да промислим по коју и о Црној Гори. Налазећи да је то другима нормалније него мени који сам замолио Великог брата да на трен заустави ферату 21. маја 2006. г. да бих сишао – одлучио сам да ипак на свако питање одговорим пуном реченицом, поштено.

Тај сам занат испекао, рекао бих, у которској Поморској школи, посебно у лекцијама о Горском вијенцу, када су ме подигнуте руке листом питале: а да чији ли је Његош био пјесник? И сад: имао сам пред собом и Србе, и Хрвате и Црногорце. Да сам пред свима њима годинама казивао што-год лажно, дигли би се Црногорци, или Хрвати, или пак Срби. Но је владао мир. Желим да вјерујем како су моји ученици вјеровали чињеницама, и логици проистеклој из стихова.

Тражите од мене да по први пут у историји свих датих интервјуа интензивно промишљам само о Црној Гори? У неку је руку то за мене мисаони изазов. Не бавим се политиком, што не значи да не промишљам политички.

Црна је Гора дебело издала свој код. Није још у историји било примјера да неки народ који је формирао властиту културу на бази једног надахнућа, једног идеала, промијени тај идеал и почне стварати нову културу на нову тему. Не. Народи ваплоте свој дух једино у њима својственој форми и тиме бивају предодређени да генетско трајање проживе у датом оквиру, развијајући га, обогаћујући га, дијелом модификујући га, али не замјењујући га, и не издајући га. Таква издаја представља културно самоубиство, и обезвређивање народа.

Не смију ни да проговоре против нацизма

2. Аутор сте „Једра наде“. Има ли наде за Црну Гору и њене грађане и гдје је евентуално видите?

Црна Гора као вишевјековни симбол борбе за слободу, за суштинску самосталност и сувереност – издала је себе – да би живјела у нади како ће живјети боље. Вјерујем да најмање 55,5% Црногорацах прагматично мисли како ће им под скутима НАТО-а бити одлично. Но у рату зла противу добра, коме може бити боље? Црногорци су се од митолошки великих побједника, првих у историји послије славног Спартанца Леониде, претворили у глобалне слуге и геополитички скрајнуте поданике. Многи би рекли: будимо практични! У свијету који се комеша, и нађимо се Империји на страни, док не прође макар овај историјски неверин. Али историјски неверин тек долази. Да је Његош 1.000 година љубио слободу, а дан пред смрт да ју је издао, да је Црногорце превео у други неки инославни код, џаба би било све што је до тада писао и био. Те тако и Црна Гора. Понаша се као да је никла из друге земље, а не из своје. Понаша се као да није она. На страну увијек себичне политичаре који би да владају доживотно, а онда да запате династију: ми овдје, баш као и у Србији, имамо посла с лошим народним материјалом, образовно, морално, етички, и духовно запуштеним.

Ниједна држава чланица Европске уније није подржала руски предлог Резолуције против величања нацизма у Генералној скупштини Уједињених нација. Србија је једина земља у региону која је гласала за ту резолуцију. Кита од најмање 55,5% Црногорацах треба да се замисли над чињеницом да ниједна држава чланица Европске уније није подржала руски предлог Резолуције против величања нацизма у Генералној скупштини Уједињених нација. Црна Гора се часно могла придружити Србији, зар не? Али се Црна Гора није ни отцјепљивала без разлога. Расцијепила се, и мањи проблем покушала да ријеши већим.

Унутар на папиру међународно признате, самосталне и суверене Црне Горе, ми причамо о потреби да се морем истине спојимо с руском оптиком гледања на нацизам, и преко Боке, тога историјског линка између Русије и Црне Горе, ујединимо у борби против хиперинфлације европских фашизама генерисаних Вашингтоном.

Да ли бисмо онда били геополитички мрав кога Империја може да згази? – питао би неко. Па тај мрав је Црна Гора и била док се Империја звала Турска. Па је једнако Црна Гора израсла у моралног џина, јер је била истинита. Данашња Црна Гора постоји, али није истинита. Огледа се у свјетском огледалу, пуном лажи.

3. Шта је теже у данашњој Црној Гори – мислити, писати или говорити на српском језику?

Проницљиво вам је питање, а поредак тачан: у црногорском раму најтеже је мислити на српском, писати, потом тек говорити.

Ако занемаримо многе наше дијалекте, од којих тек ријетки откривају националност говорника, са сигурношћу се онај ко казује на српском језику може препознати када именује званичну валуту. Ко је послушао лингвистички савјет Српске академије наука и уметности – каже евро, а ко је својевремено послушао савјет Централне банке Црне Горе (!) – тај каже еуро. 

Ако не на седмичном, онда на мјесечном нивоу одмахујем руком на свако питање зашто Лагуна не штампа моје романе ћирилицом. Као да су ти који ме питају издвојили сопствене новце да би ћирилицом штампали луксузну фотромонографију из пера моје маленкости „Херцег-Нови: Град са 100.001 степеницом“? Као да су они финансирали сва остала ћирилична издања куће чији сам уредник?

Не брани се ћирилица у Боки, ни у Црној Гори, него се брани у Београду. Кад Србија преломи којему ће се ортографском привољети царству, нама ће преостати да се с тим сложимо или не, ако преломимо да се ипак до конца потписујемо ћирилицом…

Чиме долазимо до јереси промишљења на српском…

Мислити на српском преводи се као: бити ретроградан, бити друкчији, бити неприлагођен, бити опозитан, бити онај на чијем гробу име пише неразумљивим писмом, бити онај ко пости, ко одлази у цркву, и то најпрокаженију, ко вјерује у Бога, ко зна да чита и ћириличне сајтове, ко памти историју и повезује догађаје, ко зна кад га је ко и када напао, силовао, бомбардовао, заклао, отровао, окупирао, подијелио, преварио, обећао па не испунио…

Мислити на српском, да скратим, значи – промишљати својом главом, у нама својственом кључу, не мрзећи притом другог, нити друге културне и вјерске обрасце.

Хоће да ратују против мајке и браће

4. Чињеница је да иза Вас стоји 16 година (1998-2014) стваралачког рада и 7 награда за књижевност, а да за то вријеме нијесте добили ни секунд за интервју за Телевизију Црне Горе. Чини ли Вас то тужним, срећним или равнодушним?

Тужним прије свега, јер системско игнорисање 8 књига штампаних у 16 издања представља похару мојих многих времена. 

Спадам у срећну групу од 2% оних који од писања могу да купе векну хљеба дневно. Да се не заваравамо: 98% српских писаца не може да купи дневно штруцу крува; живе од других дјелатности.

Систематским игнорисањем опуса који се више не може да игнорише без посљедица по црногорске цензоре, систематски сам свих ових година поткрадан.

5. С обзиром на садржај уџбеника и како изгледају наставни програми у образовним институцијама у Црној Гори да ли треба да будемо дебело забринути или можемо очекивати свијетлу будућност?

Наш географски пиксел, раширен под крилима орлова и галебова, оболио је од разних епидемија: метастазе здравства, судства, школства.

Црна је Гора дала динар да уђе у ново образовно коло. Паметни би дали два динара само да искоче из Болоње, али је то сада немогуће. Одговорне за бригу о националном интелектуалном потомству, ако су икад и постојали, ваља замислити као марионете. Живимо у временима када се легитимно изабрани (?) припадници наших народа одмах нађу у фокусу Сауроновог ока. Хоћеш да школујеш дијете у Школи са великим Ш? Онда ћути, и потписуј што ти се доноси на потпис. Знаш и сам, мили, да твоје дијете ван брдско-планинског тераријума нема никаквих шанси чак и кад би имао диплому најбоље школе у Црној Гори…

6. Актуелна власт у Црној Гори као спас нуди НАТО загрљај и што већи отклон од „мрске“ Русије. Већина грађана, тако макар показују истраживања јавног мњења, никако, међутим, не препознаје исправност те визионарске мисли званичне Подгорице. Зашто?

Да нисам као 9-годишњак доживио тренутак 15/4/79, да нисам видио како се то земља увија као да је од гуме, док нас је катастрофални потрес ломио и млео, не бих ни имао највећи страх међу страховима – страх од катастрофалног земљотреса.

Јер је слика коју памтим била налик уводу у Страшни суд.

Ријетки су међу читаоцима овог интервјуа запамтили да је Боку Которску са Црном Гором тик након референдума од 21. маја 2006. погодио ситан земљотрес.

Ништаван по снази, али знаковит по симболици.

Сва црногорска подметања сметеној, збуњеној, а несрећној Србији доживио сам лично, и окретање леђа пред НАТО бомбардовање 1999, и промоцију  неканонске цркве, и извртање лингвистичких истина, и признавање Косова*, потом и тзв. санкције Русији…

Приступање НАТО-у без одлуке на Великом општенародном референдуму представљало би превођење Црне Горе – неопозиво – на страну против које су се Петар Први и Други Петровић Његош борили свим својим бићем, и свим својим духом. То што би нас за награду спрам велике моралности могао да погоди катастрофалан потрес, ни по јада. Уласком у НАТО, Црна Гора НАТО-у не би допринијела ништа. Али би на симболичној равни похрлила да ратује прво против мајке и браће. И тада би постала веома опасна по своју дјецу, и по писце који су до слома свих вриједности и опште глади могли да купују векну хљеба дневно, тако што су попут пчела које сакупљају полен да би направиле мед, сакупљали живот очима и ушима да би направили књижевно дјело.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: