Маловић: „Политички коректни“ писци владају српском и свјетском књижевном сценом

Редакција Летописа Матице српске одлучила је да последњи -број Летописа у целини посвети анкети под називом „Српска проза данас”. Ценећи досадашњи прозни опус реномираних писаца, замолила је и Николу Маловића да узме учешћа у овом разговору о савременом тренутку српске прозе, и да одговори на постављена питања .

Како бисте у поетичком смислу описали актуелни тренутак савремене српске прозе? Шта је наследило постмодернизам осамдесетих и деведесетих година протеклог века?

-Попут матице, и српска је књижевност у (поетичком) расулу. Увелико рашниран систем свак повлачи на своју страну, али за разлику од других, понајмање умјетника (понајвише младих и образованих) – писци ће бити задњи који ће емигрирати.

Чином евентуалне емиграције, многи који себе сматрају писцима мораће да конвертују занат, јер се пишући на српском тамо гдје је пословично боље неће моћи хранити. Мало је, сложићемо се, људи попут Давида Албахарија или Владимира Пиштала који нестану еда би се поново појавили с романом на српском. Па чак и ти наши великани не зарађују примарно од писања.

А можда једење леба од писања и јесте једино мјерило да ли неко јесте писац?

-Лично, могу да купим векну хлеба дневно: писање ми онемогућава да умрем од глади.

С друге стране су они писци/списатељице који своје фамилије могу да воде на љетовање од зарађеног новца – што је крајњост већа од куповиле кила леба дневно. Зашто? Зато што се поставља питање да ли у малој књижевности умјетник може бити ако повлађује масама, јер повлађујући масама не повлађујеш умјетности зналачки укрштених ријечи.

Дакле, у систему рашнираних поетика, једино сам сигуран да постмодернизам опстаје у редовима младих аутора, школованих на постмодернизму, а да међу редовима зрелих писаца ваља тражити одлике нових времена, ових наших сад већ мање, више будућих.

Када бих морао да ставим руку у ватру и кажем – поштено – што мислим да стварам, казао бих: духовни реализам. Што је то? То је лични стил произашао из Дучићеве дефиниције (једне од могућих) да велике, праве књижевности нема без три велике теме – Бога, Љубави и смрти.

Изостави ли писац било који од ова три стуба, на једну од страна мора да му се опасно нагне дјело.

Све чешће се догађа да романописци пишу сценарије за филмове и серије, а да драматурзи добијају књижевне награде. Веза између књижевности и филмске уметности постаје све чвршћа. Како ће се то одразити на саму књижевност?

-Увијек је било изазовно писмом стварати слике, па тако генерално и ваља писати. Фузија књижевности и филма догодила се одавно, али нисам сигуран да ће драматурзи увијек добијати више награда, као што музичари сигурно неће убрати још много Нобелових.

Иако се не кладим, заиграо бих на карту да веза између књижевности и филмске умјетности неће ићи на уштрб књижевности, из простог разлога што књижевност (за разлику од сценарија) може постојати самостално – у чему је њена магична привлачност све вријеме.

Да ли је наш чеховски брат, Хрват Анте Томић више писац или више сценарист? Рекао бих да је његовом појавом више добио филм него књижевност. Књига која се може превести у филм није била добар роман, или је гори филм од књиге, што можемо да видимо на примјеру „Имена руже“ са Шоном Конеријем, рецимо…

Сартр је у прошлом веку поставио питање за кога се пише књижевност. Да ли можете да опишете данашњег читаоца српске прозе? Да ли је у питању један тип читаоца или је по среди више различитих типова?

-Са књижарским искуством специфичног формата дужим од деценије казујем да књижар прво научи да препозна читаоце. То је за писца који је (и) књижар управо златна спознаја.

Само је питање: да ли ће писац читаоцу да повлађује (што је протолик политички ангажованих наших колега, или колега који жели да по сваку цијену води породицу на море) – или писац зарад умјетности неће читаоцу да повлађује.

У књижару, да се разумијемо, улази само фин свијет.

Када дакле чак и тај фин, махом женски, свијет узме већински да хрли ка литерарним изнутрицама, морамо да ставимо руку на срце и да опазимо да се нешто дебото догодило. Као и у самопослузи, схватамо да најбоље иде оно што је најгоре: прозне саламе и виршле. Племенито тијело класичних и модерних романа самлевенп је и прерађено у мелодраме.

Срећом па међу финим свијетом има више различитих читалачких типова, но угрубо отеше ли се, први се више преплиће са другим, неголи други тип са трећим:

1. Читаоци тзв. водитељске књижевности;
2. Читаоци који зависе од фабуле;
3. Читаоци који уживају због начина, списатељског нерва – без обзира на фабулу.

У којој мери политичка коректност утиче на тематику и квалитет савремене српске прозе? Да ли имате утисак да постоји политички утицај на распоред снага у књижевном пољу?

-Политичка коректност (која се од писаца очекује) кастрира достојне представнике савремене српске књижевности, посебно декларисане антиглобалисте, до те мјере да ван граница српског језика готово не постоје.

Политички коректни писци владају данас, преводном и оригиналном, српском књижевном сценом. Политички коректни писци владају данас свјетском књижевном сценом.

Рекао бих да постоји политички утицај на распоред снага у књижевном пољу, баш као што бих рекао да многи писци које као со потражују читаоци горепоменутог 3. типа много раде на аутоцензури, те се тако подмећу читаоцима 2. типа.

Чак и онда када је себе правдала као израз снаге стила, као у случају Флоберове Мадам Бовари, проза је поседовала и снажан критички потенцијал. Да ли савремена српска проза поседује критички потенцијал и против чега се она буни, ако је тај потенцијал сачувала?

-Свак ко је дио цјелине сносиће одговорност цјелине. Стога ћу наставити да казујем у лично име. Смјештајући радње, стања и збивања у једину географију на свијету гдје наш народ и даље живе уз море – потказујући политичке, економске и метафизичке намјере глобалног поретка – проговарам темама које би по дефиницији требало да буду разумљиве на свим меридијанима свијета.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: