„Мама, да ли сам ја Србенка?“ – Како су млади хрватски глумци реаговали кад су сазнали да су Срби (ВИДЕО)

„Мама, је л’ сам ја Србенка?”, упитала је Нина своју мајку када је имала седам година давне 2008. На потврдан одговор своје мајке Нина је остала у шоку јер је жарко желела да буде Хрватица, Ријечанка, ту где је рођена и где је одрастала. Био је то шок за њу и почела је да плаче… а касније ту чињеницу и скрива у друштву. И она није једина која је рођена након грађанског рата у Хрватској, а која је крила своје српско порекло.

Управо о томе говори филм „Србенка” редитеља Небојше Сљепчевича који је синоћ на филмском фестивалу у Мотовуну имао своју хрватску премијеру. И то није обичан играни филм. Идеја из које је настао је још необичнија али је као тема свеприсутна у хрватском друштву након завршетка ратних година.

Филм прати припреме и пробе за позоришну представу „Александра Зец” Оливера Фрљића, а тема којом се бави је утицај хрватског друштва и јавног дискурса на животе деце српске националности која су рођена у Хрватској годинама након завршетка грађанског рата.

Новинари „Јутарњег листа” су уочи пројекције разговарали с редитељем Небојшом Слијепчевићем који је објаснио како је уопште дошло до филма.

– Снимање самих проба био је мој полуприватни пројект, то испочетка није било снимање филма, него моја уметничка знатижеља, хтео сам да видим како Оливер Фрљић ради. Замолио сам га да бих волео бити на његовим пробама и он је врло брзо пристао – прича.

И, док је Сљепчевић, који је и раније имао идеју да сними филм који би се бавио различитим перцепцијама у Хрватској онога што се збивало у ратовима током распада Југославије, није ни слутио да ће тако нешто пронаћи на пробама за представу које је дошао да сними како би изблиза на делу гледао чувеног редитеља.

– Кад сам на првом састанку видео Фрљића с глумцима, схватио сам да ће заправо на самом процесу рада на представи глумци делити доста својих личних искустава. А онда су се појавиле четири 12-годишње девојчице, глумице које је требало да наступе у представи – прича Слијепчевић.

Девојчице, чланице позоришне радионице ЗиМ из Ријеке, у једној сцени Фрљићеве представе откопавају мртву Александру Зец, њихову вршњакињу. Заједно с Александром (коју глуми Ивана Рошчић) седају око школске клупе и одговарају на Александрина питања: о њиховој националности, слободним активностима, симпатијама…

Ипак, током рада на представи установило се да је једна од девојчица Српкиња и да то скрива.

– Већ на првој проби видело се да је једна од њих у доста већем грчу од осталих. И пре него што сам уопште сазнао њену причу, почео сам камеру да окрећем ка њој, да бих врло брзо сазнао да је девојчица Српкиња, рођена 2001. године. Испричала нам је да тачно памти дан и сат у свом животу када је сазнала да није Хрватица. Већ тада ми се учинило да је то, као прво, страшно, а као друго, да ме занима да сазнам шта то говори о нашем друштву и зашто се то збива, где су узроци тога – препричава Слијепчевић.

Девојчица Нина тада је имала седам година и за њу је сазнање био велики шок те се расплакала и питала маму: „Је л’ сам ја Србенка?”, будући да тада још није знала да се правилно каже Српкиња. У филму је описала и како се на све могуће начине трудила да докаже да је то грешка и да је она Хрватица, рођена у Ријеци.

Поред Нине, и глумац Никола Недић испричао како је и он као дете имао проблема са својом српском националношћу и како се морао прилагођавати да би се уклопио, па када би у неком документу требало да напише име оца, он би уместо Симо увек писао Шимо.

– За мене то симболизује и илуструје различите гласове у хрватском друштву који коегзистирају. Занимљиво је напоменути да су сви глумци у представи млади људи који су у време рата били деца или тинејџери, нису били одрасли људи.

Оно што је мене занимало филмски нису деведесете, него данашњица и како све то утиче на децу која су данас деца.

Мене није занимало радити филм о Александри Зец или о деведесетима у Хрватској, него о 2017. или 2014. кад је тај филм сниман – истиче Слијепчевић и додаје како је данас реалност да доста људи у Хрватској скрива своју националност.

– Кад сам током процеса рада схватио да ће Нина бити главна јунакиња филма, консултовао сам се с њеном мајком, а када је филм био готов, прво смо га показали њима.

Не могу говорити у њихово име, али знам да је Нини то било питање својеврсне еманципације и колико год јој је било тешко, што се види и у филму, било јој је јако потребно да изађе из тог страха. Њена мама је природно забринута за своју ћерку и свесна колико је битна та тема и за њу и за ово друштво, те нам је допустила да користимо њене изјаве.

На почетку и крају филма имамо људе из публике који такође деле своје искуство, имали смо једну девојку која је имала веома необично и неугодно искуство из детњства које је хтела поделити с нама, али када је видела цео филм, уплашила се јер је управо добила посао и бојала се реакција те нас је замолила да је склонимо из филма, што сам ја и урадио – прича редитељ.

Извор: Блиц/Јутарњи лист

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: