Манастир Добрун чува сећање на митрополита чију су смрт славили босански и хрватски медији

Док сам се од Мећавника кретао ка средњевековном манастиру Добруну, који се налази у близини Вишеграда, на реци Рзав, опхрвала су ме сећања на два велика и јединствена човека. Први  је митрополит Николај Мрђа (1928 – 2015), који је сахрањен у Добруну,   једном од најстаријих манастира на просторима данашње Босне и Херцеговине.   Други је Раде Матијаш (1948 – 2016), мој колега из Вечерњих новости, дугогодишњи  легендарни шеф дописништва у Книну.

Са тугом и гнушањем присећам се 2015. године,  када су   многи хрватски и босански медији славили и ликовни због вести о  смрти митрополита Николаја, мудрог, великог богослова, педагога,  градитеља и старца који је цео живот служио Богу и народу. Оптуживали су га и за „балван револуцију“ у Републици Српској Крајини, за присуство на седницама Скупштине Републике Српске…Без умало људскости и стида писали су  ужасне и недоказане оптужбе.

Митрополита сам упознао захваљујући Радету Матијашу, који је скоро више од двадесет година ишао на дијализу, и поред тога лавовски се борио да помогне ратној сирочади, породицама несталих и протераних Срба из Хрватске и БиХ. У намери да ме упозна са  страхотама ратних збивања и  патњама прогнаног народа,  Раде ме  је одвео у Фочу. Ту сам видео  како се стари архијереј Николај свим силама труди да прими и смести прогнане ученике и професоре Богословије Три јерарха из Крке. Помагао је митрополит и смештај и лечење старих и болесних. Делио храну и одећу невољницина.

 Раде ми је испричао како митрополит Николај, носи исто  световно име  – Гојко, као патријарх  Павле. Гојко Мрђа је рођен 1928. године у Крњој Јелу, код Босанског Петроваца,  од оца Милана и мајке Милице (девојачко Кубурић) и био је питомац Српског привредног друштва Привредник. После ниже гимназије уписује се на Богословију у Призрену 1946. године. Монашки постриг примио је у другом разреду Богословије. На монашењу је добио име Николај. Завршио је Богословски факултет у Београду 1953. године када постаје суплент у Богословији Светог Саве у манастиру Раковици.

Свети архијерејски синод СПЦ му   1964. поверава обнављање Богословије у манастиру Крки.  Отварањем 1966.године петоразредне Богословије постављен је за њеног ректора. На овој дужности је остао до 1973, када је изабран зааустралијско-новозеландског епископа. Дошавши у Аустралију  оснива нове парохије, подиже и освећује нове цркве, купује земљу на којој ће оснивати црквене центре. На једном таквом земљишту подигао је манастир Светог Саве, конак и старачки дом. Основао је прво српско гробље у Аустралији. На Новом Зеланду оснива манастир Успења Пресвете Богородице, први православни манастир у историји Новог Зеланда.

Свети архијерејски сабор СПЦ га је 1978. изабрао за епископа далматинског. Поред епархијских дужности једно време је вршио и дужност ректора Богословије у манастиру Крки. Према записима Радета Матијаша, највише  залагањем епископа Николаја Мрђе, подигнута је нова зграда Богословије. Док је управљао Далматинском епархијом саграђено је седам нових цркава и шест црквених објеката.

Николај Мрђа је изабран за митрополита дабробосанског са седиштем у Сарајеву, поставши највиши архијереј СПЦ за Босну и Херцеговину. Епархију је преузео са тешким бременом да сачува народ и светиње у време престојећег рата у Босни и Херцеговини.

У Фочи, која је током рата преименована у Србиње, митрополит Николај крајем 1994. године отвара Духовну академију Светог Василија Острошког, у школским објектима које добија од власти Републике Српске.

Сви  који су познавали митрополита Николаја, говорили су да је он врсни педагог  који због својих подвижничких врлина најживотније  предаје Свето Писмо Новог Завет.

За време Николаја Мрђе обновљено је више црква порушених у последњем рату. Подигнут је и већи број нових храмова. Реновирана је зграда митрополије у Сарајеву. Рукоположио је више свештеника које је поставио на парохије у Федерацији Босне и Херцеговине, са жељом да се задржи преостали српски живаљ на тим просторима. Био је члан  Међурелигијског вијећа Босне и Херцеговине.

Имајући у виду  богати научни и практични богословски рад митрополита Николаја, Наставно-научно веће Богословског факултета у Београду доделило му је 30. јуна 1999. диплому почасног доктора богословских наука.

Због дубоке старости и болести 2011. ослобођен је управљања епархијом и додељен му је заменик епископ захумско-херцеговачки Григоије Дурић.

Умро је у универзитетској болници у Фочи 27. октобра 2015. године и сахрањен је у

манастиру Добруну, у којем је после паузе од  дваипо  века1994. године – поново оживео монашки живот.

Митрополит Сава Косановић је писао о плочи изнад улазних врата Добрунске цркве из које се види да је припрату дао саградити 891. године велики жупан Петар, у монаштву Јован. Старију цркву, без припрате, је подигао његов отац Прибислав.

Према историјском изворима  манастир је настао за време владавине цара Душана . Основао га је жупан Прибил.  Он је поред жупанског двора у тврђави између 1340. и 1343. године,  саградио и манастир. Манастирска црква и остала здања су барем шест пута  рушени и обнаљани кроз бурну историју.

У манастиру је чувена фреска цара Душана са женом Јеленом и сином Урошем, као и фреска са ктитором манастира, жупаном Прибилом, његовим синовима и зетом Станом.

 Поводом обележавања 200 година од подизања Првог српског устанка, манастирском комплексу су додати нови објект – Карађорђев конак у коме је, на првом спрату смештен Музеј Првог српског устанка, док се на другом спрату налази музеј дабробосанских митрополита у коме је приказан историјат ове митрополије.

На  стени  изнад  манастирске порте постављени су велики камени крст и споменик Карађорђу. Исте 2004. године, познати добротвор и пословни човек из Чикага  покојни Слободан Павловић финансирао је изградњу пешачког моста преко реке Рзав. Све то заједно  данас представља једно импресивно манастирско здање и центар духовности.