Манастир Хиландар

• Савини биографи, Доментијан и Теодосије Хиландарац (обојица су живела у 13. веку), пишу да је сам Бог надахнуо Саву замишљу да на Светој Гори, по угледу на манастире других негрчких народа, оснује општежиће за монахе српског рода.
• Тако им је један побожни човек саветовао: „Пожурите да место или опустели манастир измолите, и овај обновивши својему отачаству утврдите да се српски манастир зове, да би они од вас који љубе Бога и од светског живота беже, пристаниште спасења после вас налазили и због многих који ће се спасавати примићете од Бога веће почасти“

Аутор: Драган Р. Млађеновић, НАУКА И КУЛТУРА, среда, 20.11.2024.
Извор: „ВОЈНИ ВЕТЕРАН“ (фебруар 2015. стр. 26-27)
Георгије Лађаревић

Манастир Хиландар, четврти у поретку Свете Горе Атонске, први пут се помиње у грчком запису из 1015. године као „сасвим напуштен и празан“. Име је добио раније, око 982. године, по Георгију Хиландарису, познатој и угледној личности на Светој Гори, за кога постоји запис да је између 976. и 980. године посредовао између Светогораца и цара Василија Другог. Георгије Хиландарис (Лађар или Лађаревић) је16. априла 982. године продао своје тадашње пребивалиште са околном земљом монасима суседног, грузијског манастира Ивирона, „да би се настанио ближе мору“, очигледно на месту будућег Хиландара.
Нови манастир Хиландарис је посветио празнику Ваведења Пресвете Богородице (спомен на свештени догађај увођења Богородице као девојчице у Светињу над светињама Јерусалимског храма) који се слави 21. новембра по црквеном, односно 4. децембра по грађанском календару.
На овом северном подручју светогорског полуострва налазило се у 11. веку неколико великих манастира, келија и станишта који су у почетку цветали, али су временом опустели. По свој прилици најдуже су се одржали манастир Хиландар и манастир Кир Атанасија (до 1169).
Сви су они крајем 12. века споменути као „манастири који беху некада многољудни и сјајни, а сада су доспели у потпуну опустелост, и чувају своју некадашњу славу једино у зидинама“. Сви ови манастири и бројне монашке установе (светилишта) подручја Милеја налазили су се крајем 12. века, у доба оснивања српског Хиландара, у надлежности светогорског прота, поглавара (данас бисмо рекли – председника) монашке републике Атос.
Да се српски манастир зове…
Велики жупан све српске земље, Стефан Немањић (од 1217. Првовенчани српски краљ), издао је 1200. године повељу за Хиландар. Ту читамо да његов отац, старац Симеон Немања, у Светој Гори „нађе манастир некада бивши звани Милеје, Ваведења свете и преславне владичице Богородице“. Првобитна намера монаха Саве и његовог оца, монаха Симеона Немање, беше да за манастир Ватопед, чији су били нови ктитори, обнове напуштени и порушени Хиландар. Како је Хиландар био царски манастир (царска лавра), за његово прузимање је био надлежан лично цар Алексије Трећи Ангелос (владао од 1195-1203), па је игуман Ватопеда требало да отпутује у Цариград. Знајући за родбинске везе Симеона и Саве са царем Алексијем (царева кћи Евдокија је била удата за великог жупана Стефана, Савиног старијег брата), игуман је, међутим, одлучио да у Цариград пошаље Саву. Тако је монах Сава, брат царевог зета Стефана, први пут кренуо у Цариград почетком 1198. године. Цар Алексије Трећи га је примио са свим почастима, „јер му беше пријатељ, и све што му рече игуманова посланица о манастиру Свете Богородице, све му цар испуни што требова. И по том му рече за тесноту манастира, и молио је Хиландар, и би му дан од цара“.
Савини биографи, Доментијан и Теодосије Хиландарац (обојица су живела у 13. веку), пишу да је сам Бог надахнуо Саву замишљу да на Светој Гори, по угледу на манастире других негрчких народа, оснује општежиће за монахе српског рода. Тако им је један побожни човек саветовао: „Пожурите да место или опустели манастир измолите, и овај обновивши својему отачаству утврдите да се српски манастир зове, да би они од вас који љубе Бога и од светског живота беже, пристаниште спасења после вас налазили и због многих који ће се спасавати примићете од Бога веће почасти“.
Сава је знао да се игуман Ватопеда плашио да ће изгубити њега и Симеона као добротворе и ктиторе, па се стога обратио савету светогорских игумана, који нису били задовољни могућношћу да, добијањем Хиландара, Ватопед још више ојача и уздигне се. Они су, пак, као разлог своје забринутости изнели страх да ће манастири у области Милеја, лишени самосталности, бити остављени да потпуно пропадну. Савет игумана и стараца светогорских је Сави обећао да ће му дати манастир који изабере.

Златопечатно слово цара Алексија

„И подигавши оца свога светога Симеона са одром између коња, обиђе све манастире, и не заволи ни једнога осим Хиландара“. Протос Свете Горе, Герасим, и игумани замолили су Симеона и Саву да прихвате Хиландар и манастире Милеја и оснују их у један манастир по својој жељи, а по угледу на царске манастире негрчких народа на Светој Гори. Симеон и Сава су на то пристали под условом да им цар Алексије изда ново златопечатно слово. Монах Никон је одмах, у пролеће 1198. године, однео у Цариград заједничку молбу светогорског савета и Симеона и Саве. Излазећи у сусрет овој молби, цар Алексије Трећи је, јуна 1198. године, издао нов указ – златопечатно слово (гр. χρυσόβουλη ,,хрисовули“) којим поништава претходно издат златопечатни сигилион по коме Хиландар и светилишта Милеја поклања Ватопеду, већ их сада „ставља под власт и управу Симеона и Саве, дајући им право да их о своме трошку обнове и по својој вољи организују у манастир, који ће служити за становање Срба који изаберу монашки живот. Овај манастир неће бити потчињен ни проту Свете Горе, ни игуману Ватопеда, него потпуно самосталан и самоуправан, као што су манастири Ивираца и Амалфићана“.
Оригинал овог оснивачког документа чува се и данас у Хиландару (Actes de Chilandar No 4). У овој оснивачкој повељи још стоји да се Хиландар и друга света места у крају Милеји дарују Симеону и Сави да буде „Србима на поклон вечни, да га украсе како хоће, и да служи за примање људи од српског рода који се посвете монашком животу“.
Свети Сава је Хиландар изградио у рекордно кратком року – до краја те 1199. године манастирска црква са основним конацима је била завршена. Изграђен је велики пирг (кула) који је добио име по Сави, а затим и бунар, који и данас, после више од осам векова, освежава монахе и посетиоце изузетно здравом питком водом. Да би ускладио и организовао живот, молитву и рад у манастиру, Сава је саставио Хиландарски устав (грчки „типикон“), за који му је као узор послужио типик манастира Богородице Доброчинитељке (гр. ευεργέτιδα) у Цариграду. Празник Ваведења је Сава задржао као Храмовну славу манастирске саборне цркве, па се она торжествено слави и данас, после више од једанаест столећа.

Свети српски краљ Милутин

Обнову Хиландара је највише помогао Стефан Првовенчани (1196-1228), Немањин други син и Савин брат, а после Стефана су наставили његови потомци, наследници српског престола – Владислав, Урош Први, Драгутин, а понајвише Милутин (владао српским земљама од 1282. до 1321. године). Наш знаменити историчар, Владимир Ћоровић, с правом примећује да „скоро кроз читав 13. век Хиландар није напредовао тако и толико као у Милутиново време“. Данашњи изглед саборне цркве, многих конака и трпезарије дело је српског краља и благоверног задужбинара Милутина и његових неимара.
Краљ Милутин је био највећи задужбинар међу члановима светородне лозе Немањића: за четрдесет година владавине подигао је више од четрдесет задужбина широм хришћанског света. Једна од најлепших задужбина светог српског краља је свакако нова саборна црква (грчки „католикон“) манастира Хиландара. О разлозима за њено подизање на месту старе цркве Милутинових предака говори натпис над јужним улазом, испод лика краља Милутина из 1320. године: „Церков убо тесноју суштују разорих, и сију новоју воздвигох, и подписах во име пресветије владичици и нашеје Богородици и честнаго јеја ваведенија. Но, о Владичици, приими убогоје моје приношеније, и моли сина твојего и Бога нашего, да не лишит мене царства својего, амин“.
По архитектонском решењу нова Милутинова црква, изграђена око 1303. године, угледа се на саборне цркве прва три светогорска манастира – Велике Лавре, Ватопеда и Ивирона. О новој манастирској цркви пише тадашњи игуман, касније архиепископ српски, Данило Други: „Јер овај христољубиви [краљ Милутин], божаствену цркву овога светога и Богом подигнутога места званога Хиландара, која беше првога здања, од основа разоривши, и већу сазда и украси сваким различитим лепотама, нештедице дајући много злато“. Игуман Данило је још забележио да побожни српски краљ „у том месту [Хиландару] постави многе царске палате и изванредне ћелије за пребивање монаха“.

Тројеручица – Хиландарска игуманија

На свом првом поклоничком путовању у Свету земљу, 1217. године, потоњи Свети Сава Српски је посетио и манастир Светог Саве Освештеног, по коме је својевремено и добио монашко име. Овај велики манастир, који је Свети Сава Освештени (или Освећени) основао крајем 5. века, налази се југоисточно од Јерусалима. Онде је Сава на дар добио три светиње – икону Пресвете Богородице Тројеручице св. Јована Дамаскина, икону Млекопитателницу и штап-скиптар светог игумана Саве Освећеног. По повратку у Хиландар, Свети Сава је Тројеручицу сместио у олтар хиландарског храма, а Млекопитателницу и скиптар у Келију Светог Саве Освећеног, коју је основао у Кареји 1199. године. Године 1347. као благослов хиландарског братства најсилнијем српском владару и Србији, цар Душан је добио на дар икону Пресвете Тројеручице. Чудотворну икону цар је даровао манастиру Студеници, задужбини Св. Симеона Немање.
Легенда каже да су, почетком 15. века, обавештени да се Турци приближавају Студеници, монаси икону Тројеручицу причврстили на самар једног магарета и пустили да иде куда га води воља Божија и Пресвете Богородице. Магаре је прешло готово целу Србију и дошло на Свету Гору, где се зауставило испред Хиландара. На том месту су Хиландарци сазидали поклоничко место, један павиљон, где сваке године 12/25. јула славе успомену на чудесни повратак иконе.
У 16. столећу манастирско братство Хиландара чинили су монаси српског, грчког, руског и бугарског рода. Када је преминуо тадашњи игуман, братство се окупило да изабере новог старешину. Грци су сматрали да нови игуман треба да буде њихове народности, јер је првобитни манастир у 10. веку основао Грк Хиландарис. Срби су се позивали на чињеницу да су стварни оснивачи новог Хиландара српски светитељи Симеон и Сава, па би зато на челу братства требало да буде Србин. Руси су говорили да је њихов цар највећи добротвор манастира, па би зато било поштено да Рус буде нови игуман. У то време најбројнији монаси хиландарског братства су били Бугари, па су се они позивали на ту чињеницу. Време је пролазило, а братство никако није могло да се договори.
Зато је Пресвета Тројеручица одлучила да постане игуманија: једне ноћи, када је нико није видео, прешла је из олтарског простора, у који је после чудесног повратка била смештена, и села на Игумански престо. Следећег дана су је изненађени монаси вратили у олтар, али се она ноћу поново сместила на Игумански престо. Када се ово чудо догодило и трећи пут, братство је схватило да је воља и одлука Пресвете Тројеручице да буде хиландарска Игуманија. Отада до данас, више од пет стотина година, Заштитница и Игуманија светог манастира Хиландара јесте – Пресвета Богородица Тројеручица.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: