Манастир Подластва, цркве у брдима

Пише: Милева Лела Алексић 

Народна пословица каже:,,Свуда пођи, кући дођи.“А где је наш дом? Свуда где је удомљена наша душа, где смо у чврстом загрљају са братом и са природом, морем и планином, са историјом, народним предањима, легендама, записима…Дом је тамо где је канула кап крви, суза, зној народа мога, где су тапије у темељу зазидане да их не може уништити ни човек, ни време. Најтоплији дом је у наручју вековне тишине, у храмовима који су се уздигли на слави, моћи и господству народа мојега, да посведоче докле је била међа наших огњишта. У Грбљу је, где год крочим, мој дом, макар то био и комад неба изнад тробојке која се виори на највишем јарболу који сам икада видела, у порти манастира Подластва. Немогуће је не приметити је са магистралног пута који води за Котор и дубље у Боко-которски залив. А боје на тој застави не дају се пребојити, вијоре се на храмовима, на темељима, заденуте су у срцима…И тако кроз векове…
…Грбаљ је територија између Будве, Тивта, Котора и ловћенског подвршја површине око деведесет пет километра квадратних. На том простору налази се двадетет села и шездесет пет цркава. То, вероватно, није коначни број храмова. Ако се открије, бар један камен који ће посведочити о постојању светиње, Грбљани ће засукати рукаве и неће стати док се не огласи звоно, које ће позвати на литургијско сабрање. Магистрални пут сече област на Горњи Грбаљ, који се простире до ловћенског подвршја и Доњи Грбаљ који је приљубљен уз море са раскошном плажом Јаз и низом малих плажица и тајновитих приморских увалица којима је море завештало многе тајне.
Ако у Грбљу покушам да оспорим легенду о настанку назива области, наићи ћу на спреман одговор, који ће се упорно бранити све дотле док не капитулирам, осмехнем се и прихватим легенду као непобитну истину. А тада ћу морати попити и чашицу лозе у здравље Грбљана и наших предања. По једној легенди грбаљско село Побрђе се у турском периоду звало Грбил (Грбаљ) по чему је цела област добила име.

По другој верзији кнез Лазар Хребељановић(Грбљановић) је рођен у Грбљу и по њему је Грбаљ добио име. Грбљани упорно бране своју верзију легенде да је цар Лазар рођен у Грбљу, истичући на тај начин своје српско и православно порекло. Са посебном пажњом, љубављу и пијететом чувају се многи записи везани за династију Немањића-да је Свети Сава из Грбља, Бигове, путовао у Свету земљу, да је цар Душан подигао манастир Подластву у четрнаестом веку. Слушала сам занимљиву легенду о цару Душану и његовом гостовању у Грбљу. Наиме, цар је имао грбаву сестру, која због свог изгледа није могла да се уда. Зато је побегла са двора и лутајући по пространом царству, дошла до манастира Подластва. Била је вредна и умела је да спрема веома укусна јела. Када је цар Душан гостовао у манастиру, одушеви се укусном храном и затражи да му доведу монахињу која је тако лепо згоговила храну. Тако је препознао своју сестру. Шта је даље било, нису ми испричали Грбљани.
Грбљани су људи чврстог карактера, вредни, угнежђени између мора и ловћенског крша на северу, на комаду родне и плодне земље. У таквој питомини успевају многе повртарске културе, изобиље медитеранског воћа, виногради…Некада је Грбаљско поље било житница. У данашње време поједина грбаљска домаћинства производе поврће, маслине, чувени грбаљски сир, маслиново уље…Своје производе пласирају на будванској и которској пијаци. У Грбљу се осећам спокојно, као код куће. Грбљани су у свој генетски код уградили јак национални, ратнички, слободарски, али и искрени, отмени, витешки ген. Дирљиво је гостопримство у грбаљским домовима. Домаћини ће све учинити да се осећате добродошлим гостом. Са Грбљанима сам увек ,,начисто“. Ако нешто обећају, то ће и испунити. Прве мандарине, нарове, поморанџе, свеже и пуне сокова, добијала сам из Грбља. Како? Овако, одведу ме на плантажу и кажу ми:,,Бери колико ти треба и зови кад кад завршиш бербу, да те пратимо до Будве“.Е, роде мој, нема ти равна под капом небеском.
Грбљани постојаном љубављу воле сваку стопу земље, сваки камен и сваку кап мора.То им је завештање од старине остало. Иако су кроз векове осамнаест пута покоравани, нису изгубили своју веру, језик и обичаје. Бог им је одредио да живе на првој линији одбране Православља, од искона, до дана данашњег. Увек на опрезу, спремни да оставе сваки посао, привежу бродице у пристану и сви к’о један стану на међу коју су им омеђили преци, не испуштајући тробојку из руку. У Првом светском рату, иако под аустро-угарском управом, многи добровољци из Грбља кренули су у помоћ својој браћи, на Солунски фронт. Међу њима има одликованих Карађорђевом звездом и другим одликовањима. Нама, Србима у Србији, мало је познат податак да је добровољац Михаиловић, из грбаљског села Пријеради, по завршетку рата, постао чувар Српског војничког гробља на Зејтинлику. Традицију је наставио његов син Ђуро, а сада ту дужност обавља његов унук Ђорђе.Чича Ђорђе…У дубокој старости бдије над сенима српских ратника, постројених под конац, испод белих идентичних крстова. Шета старина између редова, проговори по коју о садашњем покољењу, вешто скривајући вечите мане нашега народа, али с поносом истичући и постојаност и чврстину садашњег нараштаја. Наш народ, на Зејтинлик доноси ракију, уз коју се Србин крсти и Богу се моле и у радости и у жалости. Чича Ђорђе, као добри домаћин, нуди љуту капљицу посетиоцима, за покој душа ратника, на немој вечитој стражи. И не прича о своме Грбљу. Њему је завичај где је српска душа која, као у бесмртој песми Алексе Шантића. Да ли га мисли воде, у питомину грбаљске равнице, да ли је икада посетио Грбаљ, да ли га вуку грбаљски гени и преци у постојбину? То зна само старина. Хвала ти, чича Ђорђе. Душе наших ратника ти се радују у Царству небескоме, док им предајеш свакодневни рапорт на Зејтинлику. А Грбљани се поносе тобом.
…Манастир Подластва је саборни храм свих Грбљана. Задужбина је цара Душана. У склопу манастирског комплекса налази се крстионица из петог века која сведочи да је на том месту, од давнина, била православна светиња. Манастир је посвећен Рођењу Пресвете Богородице. Све важне одлуке, везане за живот Грбљана, доношене су у манастиру Подластва. Чувени Грбаљски законик написан је 1427. године у манастирској обитељи, по угледу на Душановов законик. Обухватао је све важне сегменте везане за народни живот. У неким члановима законика прецизиран је однос мештана према удовицама, родитељима без деце, сиромасима… На пример:
-Ако неки брачни пар није имао деце, сахрањивали су га мештани у манастирској порти…
-Ако сељанин између двадесете и тридесете године није засадио педесет маслина и стекао оружје, није имао право да седи на збору са саплеменицима.
– Ако би неко продао имовину туђину, а не Грбљанину имао се казнити тако што би кнежина имала право да му тај новац поједе и попије.
– Ако би наишао свештеник, жене би прекидале посао, да му пољубе руку. Жене су имале обавезу да пољубе у руку сваког мушкарца који је почео носити оружје.
-Ако би ко примио мито од непријатеља, све би му се одузело што има и распродало, а Грбљани би тај новац потрошили на храну и пиће.
Један од чланова законика налагао је манастиру да на дан манастирске славе све госте мора изобилно угостити. Гости су по заласку Сунца напуштали манастир пуцајући из оружја. На тај начин су исказивали захвалност за гостопримство.
У манастирској порти, 24. Маја 1992. године сахрањене су кости79 Грбљана, Маина и Будвана пренете из Старог Бара. Заупокојену литургију служили су патријарх Павле и митрополит Амфилохије уз бројно монаштво и свештвенство.На белој мермерној плочи исписана су имена свих страдалника, страдалих од братске руке, који су на превару ухваћени и погубљени. Изнад њивових гробова на високом јарболу виори се тробојка која се види и са магистралног пута што води за Котор и даље кроз Боку.
Често сам одлазила у манастир Подластву. Стара игуманија, мати Доротеја ми је давала, понекад, послушања да за манастирску славу спремим пите, колаче, приганице…Чинила сам то с радошћу. А мати је мој долазак у храм чинила радосним. Сачекивала ме је испред конака, осмехнута, и без много говорења. Манастирско сестринство је имало своју малу економију. Производиле су сир, поврће, воће. Око старог конака цветало је изобиље негованог цвећа. Цео простор је одисао чудесним спокојством и лепотом.
Походила сам светиње Горњег Грбља. Црква Светог Илије налази се у неприступачном крају Горње Ластве. Да бих стигла до најудаљеније светиње, возила сам се старом војничком кампањолом, која је расходована, поправљена, служила као теренско возило за мини фарму у брдима, далеко од Горње Ластве. Занимљив је и вредан поштовања податак да су Грбљани обновили све светиње. Где год је постојао топоним, траг постојања правословног храма, подигнута је нова црква. Најпре су обнављали удаљене, тешко приступачне храмове, а потом оне ближе центру села. То сведочи о части, снази и вери грбаљског племена. Црква Светог Илије добила је име по крсној слави Миховића, који су овај храм обновили. Црквене порте грбаљских храмова, по правилима су оивичене каменим, кружним зидовима, који подсећају на гумна на којима се обављала вршидба жита. Док седим на каменој позиди, испод крошње маслине, слушам дирљиву причу о братској солидарности међу саплеменицима грбаљским. Могла би послужити у свим крајевима и у свим временима, као пример поштовања свог комшије, мештанина, сабрата с којим се стасава, живи, дели благостање и оскудица, изобиље и беда, спокојне и ратне године. Грбљане који нису имали потомака, сахрањивали су мештани, али не на гробљу, већ у црквеној порти, да би им, увек неко могао запалити свећу за покој душе. Какво узвишено поштовање ближњег. Грбљани који су се досељавали из других крајева, преносили су и кости својих предака. Такав народ је вечит.
Даље, у брдима, налази се црква Светог Спаса. Необична је легенда о настанку овога храма. Наиме, мештани Горње Ластве и суседних Побора, упркос комшијским, кумовским, родбинским везама, нису могли да се договоре око границе два села. Дошли су на идеју да саграде две цркве, па ко први сагради цркву, и потом ко даље баци камен из руке, ту да буде граница. Поборани уђу у дубину територије Ластве и започну градњу цркве већих димензија. Ластовљани близу границе с Поборима започну градњу мале цркве, пре је заврше, затим приступе бацању камена. Где је пао камен, ту је граница два села, али је храм заједничко сабориште.Тако су се братски измирила два братска племена. Када сам походила овај храм, имала сам благодат да добијем кључ од црквице, да ме на уласку у порту дочека српска застава, да посведочи коме припада и храм и народ Грбља.
…За Доњи Грбаљ везују ме непролазне успомене, разноразне… Плажа Јаз је, кажу Грбљани, а ја им верујем, најлепша плажа у том делу Јадрана. Делом је прекривена ситним песком, као да га је вредна грбаљска домаћица просејавала кроз густо сито, а делом шљунком, да би на крају прешла у каменити предео где је море избрусило дивне беле облутке. Понекад кренем у сагледавање раскошне лепоте са финог дела плаже, стопала се радују ситном песку, као да ходам по плишу, а завршим шетњу на облутцима и разљутим стопала која скакућу са камена на камен. Али, када се загрлим са морем, настаје размена нежности, умилних додира воде, да бих понекад реским замахом руку, прекинула ту чаролију, да ме море не опчини и потчини својој заводљивој чежњивости.
У Доњем Грбљу налази се више цркава и манастир Свете Матроне Московске.
У Коваче одлазим срца препуног љубави, јер је у манастиру Свете Матроне Московске духовно укрепљење нашла моја драга православна сестра из Будве, с којом сам делила сестринску љубав, хлеб, со и молитвеност. Она је бољи део изабрала, пут спасења и смирења. Када сам туговала због прераног одласка мојих ближњих, моја сестра је скупљала моје сузе на своје дланове, моју тугу лечила молитвеном љубављу, одламала од комада свога спокојства да утеши мене. Пред манастирском капијом, брзо укротим сузе да не додирну монашку манатију моје вољене сестре.
Недалеко од манастира Свете Матроне Московске налази се задужбина Светог Саве,
манастир Савина Главица. На темељима старог храма изграђен је нови манастир и нови конаци. За манастир ме везују сећања на оца Луку Анића који је кратко време боравио у овом манастиру. У летња поподнева хитала сам оцу Луки да ослушнем из дубоког духовног извора мудрост, благи жубор смиреноумља и молитвености. Седели смо испред малог конака на пањевима претвореним у столичице. А, отац је умео тако лепо да беседи: о свом одрастању у елитном делу Београда, на Косанчићевом Венцу, о хипи генерацији којој је и он у младости припадао, о умећу свирања гитаре, о највишим оценама на факултету, о великим очекивању родитеља, везано за његову каријеру, о понуди ректора универзитета да остане да ради на факултету…Али, он је спознао прави смисао живота, претежност духовности над овоземаљским добрима. Дошао је у манастир као некада његов славни духовни предак, Свети Сава.
-Оче, поведите ме у Минск…кад следећи пут кренете. Зар, је,заиста, у Свјато-троицкој
лаври рај на земљи?
-Уверићеш се. Идућег месеца идем у Минск. Спреми се.
Напуштајући манастир у предвечерје, испраћале су ме бистре очи оца Луке. Стајао је на
узвишењу испред новог конака са неком чудном сетом на блаженом лицу. Освртала сам се да га осмотрим, на моменте желећи да се вратим, да ме још једном благослови, спуштајући своју десницу на моју главу. А он је стајао у даљини, чекајући да стигнем до аута, да подигне руку и направи знак крста, као благослов да се срећно вратим у Будву. Седела сам у ауту, неодлучна, да ли да кренем или да се вратим. Имала сам још питања, која су остала без одговора. Окренух се. Добри отац подиже руку и направи знак крста у правцу мога погледа. Окрете се и прекиде моје колебање. Немир из срца, кретао је према моме грлу. Заплаках, не знајући зашто… Уморни кораци, око којих се виорила монашка мантија, нестадоше иза врата малог конака.
Био је то мој последњи сусрет са оцем Луком. Убрзо, отац је прешао у манастир Дајбабе код Даниловграда. Моје обавезе су ме спутавале да га посећујем. Није прошло много времена до тужне вести. Враћајући се из мога завичаја за Будву, добила сам, у аутобусу вест. Отац је прешао из манастира у Царство небеско.
Минск сам посетила неколико година касније, тражећи трагове душе једног
благочестивог духовника из мога народа.
У Грбаљ и грбаљске светиње одлазићу са душом пуном молитвене узнесености и срца препуног љубави. Хитаћу у загрљај прохујалим вековима, али и драгим успоменама. Знам да ћу у душама моје браће Грбљана наћи дом за моју душу. Знам да ћу у њиховим домовима бити угошћена посебним гостољубљем. Можда ће ме дочекати и нови храм у брдима или у приморском залеђу. Можда ћу убрати тек заруделе мандарине, смокве или грожђе. Сигурна сам да ће ме дочекати братска љубав моје браће Грбљана, која ме ишчекује да се појавим иза будванског тунела, ступајући на територију Грбља, хрлећи у њихове раширене руке и одшкринута срца…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: