Манастир поникао на крви руских војника: Место где је Богородица спасила животе многих

Више од седам деценија је прошло од Великог отаџбинског рата – најстрашнијег искушења за Русију и десетине других земаља и народа, целог човечанства.

Последњих година већина тих тешких искустава почела је да се приказује у другачијем светлу: више се о рату не говори као просто о војном подвигу, већ и као највећем изразу жртвовања за свог народ, и несебичном испуњењу Божије сврхе – постати наследник највиших моралних и људских принципа.

У Смоленској области у Вјаземском рејону постоји село Мартјухи. Место је мирно и скромно но значајно по томе што се ту налази женски манастир посвећен Пресветој Богородици. Настао је на месту жестоких борби које су кренуле у октобру 1941. године. Земља је натопљена крвљу браниоца Отаџбине – хиљаде младих војника погинуло је блокирајући пут нацистичких хорди према главном граду.

Деценијама касније, никао је храм у част Пресвете Богородице, где се данас налази једна од најцењенијих светиња у Спасо-Богородичног манастира – икона Богородице „Одигитрија Вјаземска Ратна“.

Иконописана је уз благослов схимандрита Михаила, монаха Тројице-Сергијеве лавре, духовника игуманије Ангелине. Отац Михаил, у свету Виктор Фјодоривич Балајев је ратни ветеран и учесник битке за Москву.

Од руског војника до војника Христовог

На месту где је никао манастир војници сведоче, међу њима и о. Михаил да им се приказала Богоридица. О. Михаил тврди да им је тог кобног дана она спасила живот.

„Били смо у рововима, чекајући да почне пробој. Непријатељ је обасипао ватром, без престанка је ударала немачка артиљерија, минобацачи, митраљези да није могла глава са земље да се подигне. Одједном видимо жену, не баш високу у тамној одећи. Руком нас је позвала да пођемо за њом. Кренули смо али не сви, можда је други нису видели.

Изгледало је да хода полако, али смо трчали за њом. Тако смо се извукли из обруча ватре“.

О свом одласку у манастир говори овако: „Прошли смо кроз Сишевку до Вјазме. Требало је прећи реку, а крај реке је била црква. Тамо је био утврђен немачки митраљез. Неколико напада на немачко упориште је пропало. Дошао је наш ред и морали смо да идемо преко танког леда. Тада сам рекао себи: ‘Ако останем жив, идем у манастир’. Наша јединица је извела напад, а моја чета прешла преко реке. Када сам стигао у ров погледао сам около – само двоје од стотину нас је стило до обале. Зато ме Господ спасао“.

Неколико година након рата Виктор Фјодоривич је одржао завет дат Богу поставши сабрат Тројице-Сергијеве лавре.

Борбе у Вјазми, у јесен 1941, упамћене су као један од најжешћих сукоба у свету. Према званичним подацима, погинуло је преко 380 хиљада војника.

Одлуком председника Руске Федерације Дмитрија Медведева од 27. априла 2009. град Вјазма је одликована звањем Града славне војничке прошлости.

Извор: Глас Москве

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: