Манастир Прасквица – Душа Паштровића (VII дио) – Паштровски манастири

У Паштровићима постоји шест манастира – Прасквица, Градиште, Режевићи, Дуљево, Војнићи и Рустово. Поред ових манастира, постоје преко 40 цркава, које свједоче о великој вјери народа. Осим у паштровским селима, велики број цркава се налази на Паштровској гори, за коју је владика Амфилохије казао да нема „ни мањега мјеста, ни мањега простора, ни више Светиња од Паштровске горе“.

Последњих година, Паштровићи су обновили велики број својих цркава, укључујући и велику, саборну цркву Светог Николе у Тудоровићима. На Паштровској гори,  обновљене су црква Светог Спиридона на Ограђеници и црква Светог Краља Стефана Дечанског.

Нарочито је знаменита црква Светог Томе у Бечићима. Њу је, по предању, саградио сам Свети Стефан Штиљановић, последњи паштровски кнез и посветио свом крсном имену, светом Томи. Првобитна црква је била потпуно оронула а на њеном мјесту саграђена је 1910. године нова црква посвећена управо Светом Стефану Штиљановићу, прилозима Паштровића који су радили у Цариграду. У ову цркву је, 16. октобра 2007. године донесен дио моштију Светог Стефана Штиљановића које је из београдске Саборне Цркве донио Високопреосвећени Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Господин Амфилохије.

Манастир Градиште

У Буљарици, изнад магистрале Бар – Будва, налази се стари Манастир Градиште. Подигнут је на узвишењу које доминира околином и има диван поглед. По народном предању, на овом мјесту је било римско гробље. Вјерује се да је манастир подигнут за вријеме зетских владара Војислављевића. Као и манастир Дуљево, и овај манастир је био метох Високих Дечана. Манастир Градиште је, од свих паштровских манастира, најближи Куфину, старој граници према Турској, тако да је манастир био ограђен јаким зидом са високом кулом и пушкарницама, да би се могао бранити од турских упада. Манастир има три цркве: Св. Николе, Св.Саве и Успења Богородице.

Највећа је црква Св. Николе, подигнута на темељима старе при крају XVI вијека. Црква је дуга 12 м, а широка 6 м, има полукружну апсиду и лијеп звоник на преслицу са три окна. На унутрашњем зиду изнад улазних врата постоји натпис у коме се налазе имена ктитора игумана Дионисија и Стефана Давидовића и живописца „попа Страхиње от места Будимле“. Црква је живописана 1620. године. Иконостас и престоне иконе радио је „грешни зограф из Рисна Василије Рафаиловић“. Престона икона Св. Николе окружена је малим фрескама које представљају 16 чуда светитеља. Престона икона Христа окружена је са 12 апостола, а по дну насликани су по реду  шест стојећих светаца. Пети је насликан са животињском главом  (легенда о Светом Христофору).

Нешто мања црква Св. Саве подигнута је такође на рушевинама старије истоимене цркве. Црква има врло лијеп изглед, зидана је у редовима од црвеног и бијелог тесаног камена, има полукружну апсиду и звоник на преслицу са три окна. Иконостас је урадио Никола Аспиоти 1864. године. Изнад улазних врата узидана је плоча са натписом на којој стоји да је звоник подигао Раде Марков Папан из Спича. Испред цркве налази се тераса са дивним панорамским погледом.

Трећа, најмања црква, посвећена је Успењу Богородице. Дуга је 6 м а широка 3 м у једноставном сеоском стилу. Црква је подигнута на малом узвишењу, на коме се налази гробље, са широким погледом на читав крај. Има полукружну апсиду и мали звоник на преслицу са једним окном. Ову цркву је такође живописао поп Стахије Будимљанин, и у већем формату осликао скоро читаву лозу Немањића: Св. Симеона (Стефана Немању), Стефана Првовјенчаног, Симеона Храпавог (Стефан Урош I), Милутина, Св. Саву, Стефана Дечанског у краљицу Јелену у краљевској одори.

Године 1597, паштровски монаси „инок Сава из манастира Дечана и јеромонах Стефан от Паштровића“ штампали су у Венецији Молитвеник или Зборник за путнике и Први српски буквар.

Манастир Режевићи

О манастиру Режевићи постоје бројна предања. Прича се да је на овом мјесту за вријеме Грка и Римљана био пагански храм, да је доцније у част бога Диониса овдје био стуб на којем су први Паштровићи, поштујући традицију, стављали бокал вина за пролазнике. Затим, овдје је била средњевјековна гостионица, гдје би се путници одмарали. Народно предање даље каже да је овдје Стефан Првовјенчани наредио да се сагради мала црква Успенија, а доцније, када је цар Душан пролазио туда, наредио је да се сагради, одмах до ње, друга црква посвећена Св. Стефану. Обије цркве су касније похарали улцињски пирати, средином XVI вијека, тако да су цркве дуго времена биле потпуно напуштене.

Године 1714, дошао је у Режевиће енергичан и радан човјек, проигуман Максим Косијеревац, из херцеговачког манастира Косијерева, који је обновио обије цркве и у договору са Режевићима овдје основао манастир. Његов рад наставио је Никодим Вуковић који је 1770. године подигао већу цркву посвећену Св. Тројици а која је потпуно довршена од стране јеромонаха Димитријa Перазићa 1814. године.

Стара црква Успења грађена је на свод, има звоник на преслицу са једним окном. Унутрашност је живописана. Иконостас је рад Алексија Лазовића Бјелопољца у српско-византијском стилу пренесен је из сусједне цркве Св. Тројице. У цркви је гробница у којој су сахрањивани калуђери манастира до краја 19. вијека.  Одмах до ње, налази се већа црква Св. Тројице која је грађена у облику крста, а иконостас је рад паштровског сликара Марка Греговића. Црква има велики четвороугаони звоник који је висок 24 метра и који се завршава зашиљеним кровом покривеним каменим плочама.

Манастир Дуљево

Изнад паштровских села Куљача и Дабковића у подножју Голог врха налази се манастир Дуљево. По предању, манастир је подигнут у вријеме цара Душана. Заједно са манастиром Градиштем, важио је као метох манастира Дечана, јер су дечански калуђери путовали бродовима за Свету Гору и Јерусалим, па је било потребно  да на приморју имају своја прихватилишта одакле би кретали даље. Манастирски храм посвећен Св. Архиђакону Стефану, грађен је од тесаном камена, скромног изгледа са звоником на преслицу са једним окном. У овом манастиру закалуђерили су се многи Паштровићи који су касније боравили у Дечанима. Међу њима се посебно истиче хаџи Данило Кажанегра који је као игуман Дечана својим дугим и преданим радом стекао име „као втори ктитор“ овог нашег чувеног манастира. Овдје се такође замонашио српски патријарх Арсеније III Чарнојевић.

Манастир Дуљево је као и остали паштровски манастири страдао више пута у својој прошлости. Најтеже је пострадао за вријеме похода Махмут паше Бушатлије који га је разорио 1785. године. Паштровићи су успјели да манастир обнове већ следеће године. Такође, манастир је био опустошен за вријеме I свјетског рата, али је особитим залагањем тада младог калуђера Бориса Кажанегре манастир био обновљен 1924. године.

Манастир Војнићи

Манастир Војнићи има двије цркве: Светог Димитрија („Светог Митра“) и Светог Николе.  Постоји веома  мало писаних података о историји овог манастира. Предање не говори о времену постанка, али се претпоставља да је старији од оближњег Дуљева.

Године 1677. ово подручје је било разорено катастрофалним  земљотресом када су цркве и конаци претрпјели велика оштећења. Претпоставља се да се од тог времена монашки живот овог манастира потпуно гаси.

Храмови Светог Димитрија и Светог Николе су обновљени док се приводе крају радови на манастирском конаку. Манастир је данас активан доласком сестринства на челу са мати Аном 2000. године од када је почела његова обнова.

Манастир Рустово

Манастир Рустово је женски манастир. Посвећен је Успењу Пресвете Богородице. Налази се изнад Челобрда, а удаљен је три километра од манастира Прасквице.

Храм Успења Пресвете Богодице је подигнут на мјесту страдања 1.400 Паштровића које су у XIV вијеку побили мађарски војници под вођством краља Лудвига. Храм је подигнут током XIV вијека, а обновљен 1863. године, помоћу и прилозима Паштровића који су радили у Цариграду.

Манастир је основан 2003. године, а приликом изградње манастирског конака, пронађене су кости страдалих и сахрањене у костурници новоподигнутог храма посвећеном страдалој царској породици Романових.

У склопу манастирског конака налази се и капела Преподобног Бенедикта Нурсијског.

Сестринство се бави превођењем са руског, француског и енглеског језика, затим ткањем, везом, књиговезачким радовима и сакупљањем биља од кога се праве биљни препарати.

Аутор текста: Стево Давидовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: