Манастир Светог Архангела Михаила – Михољска Превлака

Пише: Милева Лела Алексић

Прва помисао на острво цвећа је мноштво егзотичних цветова, раскошних облика и боја, мириси који се утркују да освоје наша чула, хладовина испод разгранатих палми. У тој раскоши по нека колиба, наткривена трском из које извирује тамнопуто лице, праплануло од Сунца. Тако би моја машта описала острво цвећа. Међутим, има једно острво, на домак Тивта, које носи такав назив, а сасвим је другачије, богатије и лепше.На њему столује манастир Михољска Превлака. Додуше, има на острву разнобојних кана, рузмарина, жалфије, самониклих медитеранских цветова, древних маслина. Међутим, острво је миомирисно од моштију Превлачких мученика, чије су свете мошти похрањене у цркви посвећеној Светом Архангелу Михаилу.
Манастир Михољска Превлака је древна православна светиња. Историјски подаци сведоче да је још у трећем веку постојао православни храм, да је апостол Павле походио ове крајеве. Најсветије чедо српскога рода, Свети Сава, духовни принц из благородне лозе Немањића, одабрао је Михољску Превлаку за Прву српску архиепископију.

На линији где се спајају два света, две религије и мноштво различитости, на узвишењу са кога се молитвеност чује и преко копна и преко мора, изникла је Превлака. Неки извори наводе да је у комплексу било три олтара, да се одјек звона и богослужења чуо далеко преко мора, да је одјекивао Боком и околним местима. То је сметало непријатељима Православља. Манастир Михољска Превлака је био на првој линији одбране наше вере од унијаћења.
Средином петнаестог века, на дан манастирске славе, сабрала се превлачка братија око манастирске трпезе. Седамдесет два монаха прослављала су Светог Архангела Михаила. Смирени, у свечаној молитвености, упијали су мирисе тамјана у црне мантије и у своје душе. Светлост из кандила и славских свећа спајала се са светошћу вере, наде и љубави. Међу њима је био и један гост, Друшко из Котора. Донео је на дар рибу за славску трпезу. Благословене душе примају све са благодарношћу. Тако примише и дар јуде који им је даривао рибу отровану арсеником. Један по један монах је падао на под, на сто постављен храном, на раме свог сабрата мученика…свих седамдесет два превлачка монаха.

Отровао се и злосрећни гост, иако је попио против отров. Безбожници су измислили кобну лаж, да се у манастиру појавила куга. Ратне галије су допловиле на домак манастира. Топовска ђулад су зарежала зверском јеком. Срушено је манастирско здање, али није ишчупана вера из народне душе. Верни народ се окупљао на рушевинама свога храма палећи свеће за покој душа превлачких мученика. Манастирски живот је утихнуо, али остао је непокор у бокешком и грбаљском народу.
Данашњи храм, на узвишењу које осматра залив, подигла је контеса Екатарина Властелиновић из Котора. Средином седамнаестог века, оставши удовица, продала је сву своју имовину и саградила је скромни храм у коме је пронашла своје духовно уточиште. Кости Превлачких мученика сахранила је у цркви. У скромној превлачкој светињи и сада тече литургијски живот. Чудесан је непокор бокешког народа. Седамнаест освајача је покоравало Боку, сви су доносили своју владавину, правила, законе, прописе, наметали своју веру, али нису успели да сломе слободарски непокор Бокеља, поготово Грбљана, који се и данас сматрају најхрабријим српским племеном.
Од 1996.године јеромонах Иларион Ђурица почиње обнову манастира. Од тада почињу да мироточе мошти Превлачких мученика дивним миомирисом који подсећа на босиљак, рузмарин, лимун. Екипе археолога из Београда обавиле су археолошка испитивања на рушевинама древног храма, у циљу обнове светиње. Обновљени су стари конаци, изграђени нови, али на велики подухват обнове знамените превлачке светиње још се чека.
На Превлаку сам долазила из Будве, аутобусом, до тиватског аеродрома, а потом стазом поред мора, дугом око два километра. Слетање и узлетање авиона, громки звук мотора, мешао се са криком грациозних галебова који су узлетали са морског жала у плави небески свод.Поред стазе је расло ниско медитеранско растиње, које је пружало хлад и уточиште у врелим летњим данима. У пролеће, природа је била одевена у цветне хаљине од ружичастих цветова дивљег нара и прекрасних цветова жукве, жутих ситних цветића скупљених у групице. Надомак острва, пут се гранао на две стазе, леву која је водила успонито до храма и десну, поред мора, над којом су се надвијале гране палми, ловорових грана, и древних маслина. Када сам долазила пешачећи, одлучивала сам се за стазицу поред мора, уз коју су шапутали таласи бистре воде. Застајала сам на тренутке, загледана у плаво-тиркизну воду, запитана колико тајни крију морске дубине, шта је све записао хроничар у потонулим амфорама и комадима камена од разрушеног манастрира, који сневају на морском дну ушушкани у алге, корале, прекривени шкољкама.
Улазећи у порту, ступала сам на освештани простор, у којем су вековима своје стопе утискивали монаси и светитељи, ходочасници и верни народ. На том комаду свете земље осећала сам се чудесно спокојном, некако молитвено понесеном, журила сам у храм да се поклоним пред кивотом Светих превлачких мученика. Остаци древног храма су ме позивали тихим зовом из вековне тишине. Између камених остатака, назирали су се простори храмовних одаја у којима је изникло биље и ниска трава. Тај тајновити простор био је посебно присан са мојом душом. Духовним видом сагледавала сам стопе Светог Саве, који је баш овде, на домаку туђинске руке, подигао своју задужбину уздигнувши је на ниво Прве српске архиепископије. Сачувани су историјски подаци да је Свети Сава, недалеко од Превлаке, из Бигове, пловио у Свету земљу, да остави трагове свога рода у Јерусалиму, у Синајској пустињи, кроз ктиторство и градњу православних храмова.
Шта је мене духом везало за Превлаку? Мој духовни отац, игуман превлачке светиње, отац Бенедикт. Када је одлазио из манастира Подмаине, испратили смо га плачући, осећајући се помало напуштенима. Били смо чудесно заштићени молитвом и очинским поукама нашега духовнога родитеља. Бдио је над нашом душом, поучавајући, окрепљујући нас, укоревајући нас, баш као добри отац. А, онда сам стала пред своју душу и рекла:,,Проходала си духовно и узрасла у вери вођена очевом руком. Сада мораш ходити сама уском стазом спасења.“Прве недеље по очевом одласку, дошла сам на Превлаку, на литургију. Ушла сам у храм у тренутку када је отац улазио у олтар, кроз скромно украшене царске двери. Као да је осетио да је дошло једно од његових чеда. Окренуо се, осмехнуо се душом…Добри мој отац. У храму је било троје-четворо верника, сабраних у име Божије. Скоро да сам преплакала богослужење.А, потом смо се организовали и долазили нашем оцу, са свих страна-из Будве, из Требиња, из Србије, из далеких земаља. Били смо велика породица пуна братске и сестринске љубави. После богослужења сабирали смо се у манастрирској гостопримници за трпезом љубави. И у време строгог поста храна је била веома укусна, замирисана молитвама и љубављу ближњих. Посебно радосна сабрања су била за време Божића, Васкрса и манастирских слава. Поноћна литургија, одјек манастирских звона, одјекивали су острвцетом, проносили су се на морску пучину.
Једнога летњег поподнева, договорила сам се се оцем Бенедиктом да дођем на Превлаку. Требао ми је очев савет и разговор у тишини.
Седела сам на трави, окружена ниским каменим зидом, посивелим од вековне патине. Пратила сам погледом лепршава крила белог лептира. Да ли је то душа једног превлачког мученика? У молитвеној тишини, пребирала сам зрна на црној бројаници. Благодатни мир зацарио се у мојој души. Да ли је на овом простору била припрата, или параклис, можда келија? Из дубоке прошлости пробијали су се зраци духовне светлости…Грејали су моју душу. Ретки су овакви тренуци, када се све овоземаљске бриге оставе испред капије душе, када се молитвено тихује и понире у снагу молитве. Очекивала сам мог духовног оца, да се појави из своје келије, са својим смиреноумљем да ми донесе духовно окрепљење. Наједном, осетила сам необичан миомирис. Као благим поветарцем ширио се из правца храма. Све више је испуњавао простор манастирске благословене тихости. Тај миомирис ми је био непознат. Била је то мешавина мириса лимуна, босиљка, тамјана, цимета…У тренутку схватих-мироточе мошти Превлачких мученика. О,Боже, хвала ти на овом дару! Узех телефон у руке. Узбуђена позвах оца.
-Оче, на Превлаци сам…мироточе мошти…Дођите, оче!
-Мир ти и благослов. Дочекали су те Превлачки мученици…На аеродрому сам.
Мог духовног оца сам посматрала духовним видом. Смирен, увек благо радостан. Пун љубави за свако Божје створење…Волео је и Божјег угодника и грешника. Мислим да се највише радовао покајаним разбојницима, које је стрпљиво водио путем препорода, грешницима какви су описани у делима Фјодора Михаиловича Достојевског. Ретки имају такво смиреноумље и снагу да својом љубављу спасавају посрнуле душе. Мој отац ме подсећао на Светог Серафима Саровског. И он је дубоко у планини, у недрима Паштровске Горе тражио молитвено тиховање, далеко од урбаног хаоса, у скиту посвећеном Светом Стефану Дечанском.У таквом предавању душе молитви, био је ближи Богу. У свим мојим болним тренуцима, када сам из загрљаја у вечност испраћала ближње, мој духовни отац је био моја снага. Без њега бих се сломила. Осећала сам исцелитељску моћ његових молитви, тегобност са моје душе је на чудесан начин нестајала. У том катарзичном просветљењу благодарила сам Богу за све и прихватала са трпљењем све, уверена да ме Божја милост неће напустити.Понекад бих завапила,, Оче, не могу да носим тај бол…“ Моје сузе су падале на његове дланове који су смирено тиховали на избледелој мантији. А, отац је извесно време ћутао, молио се за мене. Црнина моје одеће и његове мантије утапале су мој бол. Потом би своју свету руку спуштао на моју главу, благословио ме, испраћао очинском брижношћу у урбану колотечину која носи бројне изазове. И када сам грешила, а грешила сам, отац је био мој анђео чувар, невидљив на мом десном рамену. Тешки су то били тренуци, одломити са своје душе грану која рађа опоре плодове. Отац је једино знао како да сачува стабло, да га не спржи студен заблуда. И тако у дугом низу година…Дошао је тренутак да се вратим у родни град.
-Оче, осећам се као сирче, Како ћу ја сада без Ваше молитвене заштите.
Извесно време је ћутао, као да је тражио одговор из неке више димензије.
-Када су душе молитвено повезане, никада нису саме. Иди с миром и моли се. Читај редовно ,, Псалтир“. Држи чисту своју душу…
Пољубих свету руку која ме је благословила. Пођох према стази која ће ме вратити у Будву. Окренух се, призвана очевом душом. Стајао је испред капије која води у храм Светог Архангела Михаила. Његова десница се подиже и направи знак крста у мом правцу. Закорачих на стазу испод манастира у нови живот.
Сада духовно битишем у моме родном граду, у Старој ужичкој цркви. Понекад, молитвено, нађем се у превлачком храму, поред кивота Превлачких мученика. Дуго времена ми је требало да схватим да никада и никуда не одлазимо када смо повезани духом. Ретко одлазим на Превлаку, али када закорачим на острво, осетим се чудесно, као да никада нисам ни отишла. Заиста, нисам отишла. У души је све сачувано, у сећању све светли светлошћу из кандила, у срцу одјекује звук манастирских звона. Слава Богу за све!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: