Манастир Троноша: Вјековни пламен ратарских свијећа
фото: Епархија шабачка
Обичај је заживео на Ваведење 1843, по завршетку израде иконостаса храма. Од тада, сваке године на Велики четвртак, мештани околних села од сакупљеног воска манастиру прилажу две свеће високе по два метра, у пречнику 20 сантиметара и тешке по 50 килограма. Једну свећу прилаже народ Јадра, а другу народ Рађевине. Уз посебан обред, у молитвеном ходу и уз звуке манастирских звона, народ их на рукама доноси у своју светињу. Испред иконостаса, с десне стране Царских двери, поставља се јадарска свећа, а са леве стране рађевска свећа. На Велики четвртак оне се запале и горе до следећег Великог четвртка, када се замењују новим свећама.
У јадарском крају прилог за изливање ратарских свећа – восак, дарују мештани села: Коренита, Тршић, Костајник, Козјак. За рађевску свећу приложници су Зајача, Горња Борина, крупањска села. На Велики четвртак, идући ка Троноши поворка на тренутак застане тик испред манастира, код капеле Светог Пантелејмона и чесме девет Југовића. На тај начин указује се пијетет према коренима, сопственом духовном и националном бићу, према опредељењу установљеном на Косову 1389. године.
Да наслеђе српске прошлости кроз векове одолева и у Јадру сведочи и предање да је чесма девет Југовића подигнута годину дана пре Косовске битке. Манастир Троноша неколико пута је страдао кроз векове. Последњи пут је до темеља спаљен у Другом светском рату, 1941, у налету немачке Казнене експедиције на Подриње. Натпис уклесан на каменој плочи пронађеној током послератне обнове капеле Светог Пантелејмона, потврђује да је косовско предање, као део националног завета, навек живо: „Ова задужбина Југовића из 1388. године, обнови се 1721. године, за време анхимандрита Методија”. Ратарске свеће се затим уносе у порту, где их дочекују игуманија, сестринство манастира и архимандрит. Окупљени их увијају у бело платно, украшавају цвећем, а потом, у свечаној литији, ратарске свеће се односе око манастирске цркве, задужбине краља Драгутина Немањића и краљице Каталине.
Краљ Драгутин, нажалост, није стигао да заврши Троношу. Умро је 1316. године, а градњу манастира довршила је његова супруга, угарска принцеза Каталина. Рађање нове подрињске светиње огласила су црквена звона на дан Христовог рођења, на Божић, 1317. године. Иако је китњаста Троноша у својој духовној лепоти опстала само један век након изградње (први пут је порушена у нападу Турака у 15. веку), вера Подрињаца није угашена. Прва обнова манастира уследила је на Божић 1599, па светиња убрзо постаје седиште црквене преписивачке делатности. Средином 18. века манастир у подножју Троношке планине постаје колевка најзначајнијег књижевног споменика тога доба, „Троношког родослова”, дела непознатог аутора, чији је препис начинио 1791. године, јеромонах Јосиф Троношац, сарадник и помагач архимандрита Стефана Јовановића.
Сведок традиције прилагања ратарских свећа у Троноши био је и Вук Караџић, који је прва слова научио у овом манастиру. Управо уз залагање архимандрита Стефана, потоњи реформатор српског језика своја прва интересовања за писменост и науку исказао је управо у Троноши.
За страдално време Првог и Другог светског рата народна вера постала је још стаменија, а ратарске свеће, иако због оскудице ниже и лакше, гореле су још светлијим пламеном православља, осветљавајући тако пут и потоњем времену. Јединствени православни обичај прилагања ратарских свећа уписан је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије 2012. године.
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
