Манифестације и политичка криза у Србији: Анализа и међународне импликације

„Време је да повратимо своју независност и контролу над својом судбином“

Пише: Анри де Гросувр

Парламентарни избори одржани су у новембру 2023. године у Србији, а победу је однео СНС, „Српска напредна странка” председника Вучића, са апсолутном већином мандата у парламенту. Ове резултате оспорава опозиција. Након критика, организовано је ново гласање, углавном у руралним подручјима где су пријављене неправилности, а резултати из 8.723 бирачка места проистекли из тог поновљеног гласања били су 46,75% наспрам 23,66% и у потпуности их је објавила Републичка изборна комисија (РИК). Ови резултати поново су дали апсолутну већину мандата у парламенту странци председника. Јуна 2024. године одржани су локални избори у Србији и у свим градовима и општинама је потврђена доминација СНС-а. Међутим, ни ови резултати нису умирили опозицију, а у овако напетој политичкој и друштвеној атмосфери догодио се несрећни инцидент у Војводини, који је довео до тренутних студентских протеста у Србији.

1. новембра 2024. године, надстрешница железничке станице у Новом Саду, главном граду аутономне покрајине Војводине, срушила се, усмртивши 15 особа. Потом су се развили студентски протести, који су у почетку били усмерени против корупције, прво у Новом Саду, а затим и у другим градовима. Три месеца касније, 28. јануара, премијер Милош Вучевић поднео је оставку. Дан пре његове оставке, студенти су блокирали важан саобраћајни чвор у Београду на 24 сата. Милош Вучевић је био градоначелник Новог Сада од 2012. до 2022. године, а током његовог мандата изведени су радови на реконструкцији железничке станице, које су спроводиле кинеске, мађарске и француске фирме. Међутим, треба прецизирати да железничка станица и њени радови зависе од државе Србије, а не од градске управе Новог Сада. Милош Вучевић је присуствовао отварању, али градска власт није била укључена у радове. Истражни поступак о несрећи на железничкој станици је у току, а бивши министар саобраћаја, Горан Весић, је оптужен. Већ скоро четири месеца студентски протести блокирају факултете, захтевајући утврђивање кривичне и политичке одговорности за смрт 15 особа у Новом Саду.

Иако су у почетку протести били ограничени на студенте и углавном на Нови Сад, покрет се постепено проширио на целу Србију, а више професионалних група ступило је у генерални штрајк. Студенти, чини се, нису политички ангажовани – они су деца друштвених мрежа (ТикТок и Инстаграм), а већина њих тврди да их политика раније није занимала и да су први пут пратили вести током ових протеста. Најактивнији су најмлађи, углавном студенти прве године. Ови протести временски се подударају са протестима против споразума између Србије и Европске уније, потписаног у јулу 2024. године, који се односи на експлоатацију литијума од стране аустралијске компаније „Рио Тинто“.

Осим критике корупције у Србији, главни циљ демонстраната чини се да је свргавање председника Александра Вучића. Протести су започели у Војводини, покрајини која од 1945. године има статус аутономије, заједно са Косовом. У овој северној српској покрајини, некадашњој аустроугарској територији, углавном живе Срби, али и мањине Мађара, Словака, Румуна и Хрвата. Већина посматрача примећује да студентске протесте подржавају и делимично организују професори и студенти који се залажу за отцепљење Војводине од Србије. Неки од њих сањају о обнови некадашње Аустроугарске, други о припајању Војводине Хрватској, али сви су уједињени у намери да Војводина буде одвојена од Србије.

Све протесте и њихове последице повезује Војводина – оставка Вучевића праћена је оставком бившег градоначелника Новог Сада, Милана Ђурића. Такође у Војводини, нападнут је епископ бачки и новосадски Иринеј Буловић, док је епархија позивала на смиривање ситуације након немира који су уследили након трагичне несреће на железничкој станици. Мали је број српских политичара, попут Александра Ђурђева, који су годинама јасно упозоравали на стране активности усмерене на јачање аутономије, па чак и независности Војводине. У Србији, Српска православна црква има национално важну улогу и значајан утицај у својим интеракцијама са политичком влашћу. Име епископа бачког и новосадског Иринеја Буловића било је спомињано као могућа замена за актуелног патријарха Србије када је он био тешко болестан.

Студентски покрет је започео као левичарски, али су му се постепено придружиле и неке конзервативне групе. Генерално, протестни покрет постаје све хетерогенији у свом саставу и захтевима, што га чини тешким за анализу и доводи до велике конфузије међу српским грађанима. То такође отежава политичким властима да пруже одговоре на нејасне и променљиве захтеве, чије порекло није увек познато.

Након оставке премијера Вучевића, друга реакција извршне власти била је антикорупцијска кампања коју је председник Вучић најавио у јануару, а прва хапшења уследила су 12. фебруара. Корупција је једна од кључних тема протеста. У том контексту, ухапшен је Милорад Грчић, градоначелник Обреновца и бивши вршилац дужности директора компаније „Електропривреда Србије (ЕПС)“, због коруптивних дела током његовог мандата у ЕПС-у. Потом су уследила бројна друга хапшења, укључујући и Драгана Тикића, осумњиченог за превару државе у износу од 218 милиона динара путем мреже фарми. Тужилаштво у Београду је покренуло поступак против више од 125 особа, укључујући познате личности у Србији. У Нишу, трећем највећем граду Србије, ухапшена је бивша градоначелница Драгана Сотировски, а против Владимира Врбашког издат је међународни налог за хапшење због превара у трговини сировинама током пандемије коронавируса.

Да би се разумело шта се дешава у Србији, потребно је позвати се на стару и недавну историју и подсетити да мала Србија има и срећу и несрећу да заузима стратешку позицију између Истока и Запада још од средњег века, што је чинило метом свих великих сила и империја све до данас. Ове тежње су кроз векове обликовале српско друштво, стварајући изванредан дух отпора и преживљавања. Још 1804. године, Српска револуција била је претеча балканских устанака против отоманске окупације, много пре него што је започела Грчка револуција 1821. године. Данас су све велике силе присутне у Србији.

Ево неколико значајних примера. Кина, економски присутна у Србији већ годинама, потписала је у мају 2024. билатерални споразум са Србијом, вероватно најсвеобухватнији споразум који је Кина потписала са неком трећом земљом. Иако још увек нису познати сви детаљи, кинески председник је изјавио након потписивања овог споразума: „Пре осам година, Србија је постала први свеобухватни стратешки партнер Кине у региону централне и источне Европе. Данас је Србија прва европска земља која гради заједницу заједничке судбине са Кином, што у потпуности одражава стратешки, посебан и висок ниво односа између Кине и Србије.”1

Као реакција, два месеца касније, немачки канцелар Олаф Шолц долази у Србију како би потписао „Меморандум о критичним сировинама” између ЕУ и Србије. Овај споразум, који је чуван у тајности до последњег тренутка, имао је за циљ снабдевање немачке аутомобилске индустрије литијумом. Благонаклони и доброћудни Шолц, који је 23. фебруара 2025. признао своју одговорност за историјски пораз СПД-а (остварио је најгори резултат од 1945. на парламентарним изборима), на тај начин је направио „отровни поклон” председнику Вучићу: експлоатација литијума је предмет спорова међу српским грађанима, рудници литијума ускраћују пољопривреднике за њихов основни извор прихода, а бројна бушења наносе значајну штету животној средини, како директно, тако и индиректно, преко бушотинске муљевитости.

Без освртања на бомбардовање које су Сједињене Државе спровеле током 78 дана 1999. године, Вашингтон пажљиво прати оно што се дешава у Србији. Недавно, пре инаугурације Доналда Трампа, америчка администрација, којом је још увек „руководио” Џо Бајден, јасно је ставила до знања председнику Вучићу, званично у дипломатским терминима, а незванично на директнији начин, да он мора или у потпуности прекинути енергетску сарадњу своје земље са Русијом, или напустити власт (сиц). Компанија „НИС“, најважнија енергетска компанија у Србији, у власништву је 56,15% „Гаспрома“ и 29,87% српске државе, а 2024. је остварила приход од 3,3 милијарде евра. Америчке санкције уведене су против НИС-а неколико дана пре него што је нова администрација Д. Трампа ступила на дужност, што је изазвало значајне економске последице не само у Србији већ и у Босни и Херцеговини и Хрватској.

Французи и Британци су такође политички и економски активни у Србији. На пример, 2024. године француска компанија „Дассаулт Авиатион“ продала је Србији 12 борбених авиона „Рафале“ у вредности од 12,7 милијарди евра.

Такође је неопходно поставити српске студентске протесте у историјски и политички контекст сличних догађаја у 20. и 21. веку. У Француској је мај 1968. био прва „револуција у боји”, усмерена на уклањање генерала де Гола, који је позитивно оличавао националну државу и француски отпор националсоцијалистичкој Немачкој, али и отпор англо-америчком утицају.

За разлику од других револуција у боји, попут оних у Грузији, студентски покрет у Србији тренутно нема јасне референце на Европску унију. Брисел, на разочарање студената, не пружа званичну подршку, осим појединих европских парламентараца, вероватно да не би угрозио споразум о литијуму са Србијом.

Велика већина имена студената који су у почетку организовали протесте и студентске колективе није позната (анонимни мејлови, пленуми који представљају студенте без именованих представника…), али су зато имена и циљеви оних који желе да преузму власт кроз протесте и који су директно повезани са студентима углавном идентификовани.

Динко Грухоњић рођен је 1970. године у Бањалуци (Република Српска, БиХ) и студирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, где ради на Катедри за медијске студије овог факултета од 2005. године. Након бомбардовања Србије од стране НАТО-а 1999. године, радио је на „Радију Слободна Европа“ (који је финансирала ЦИА до 1972. године, а потом директно америчка влада) и за британску агенцију „Ројтерс“.

Студенткиња Мила Пајић је блиска сарадница Динка Грухоњића и запослена је у невладиној организацији „Иницијатива младих за људска права“, коју финансира Европска унија. Мила Пајић је такође блиска „Странци слободе и правде (ССП)“, социјалистичкој партији Драгана Ђиласа, која је у опозицији „Српској напредној странци“ председника Вучића.

Мариника Тепић (рођена Чобану) је потпредседница исте странке, ССП-а, и припадница румунске мањине у Војводини.

Павле Цицварић је студент Факултета политичких наука у Београду, који је започео своју активистичку каријеру у оквиру организације *Србија против насиља*, коју предводи Драган Ђилас, а сада је лидер омладинске групе „Борба“. Његов отац, Радован Цицварић, руководи НВО „Ужички центар за права детета“, у којој ради и његова супруга Јелена (мајка Павла). Ова НВО је добила милионске донације од Европске уније, УСАИД-а и других међународних невладиних организација.

Бранислав Ђорђевић је 22-годишњи студент историје на Филозофском факултету у Новом Саду и активиста покрета „Став“. Такође је познат по учешћу у протестима против експлоатације литијума у Србији, што је борба која има широку подршку међу српским грађанима.
Ана Хегедиш Лалић, новинарка са двадесетогодишњим искуством, директорка је „Удружења новинара Војводине“, хрватског је порекла и 2024. године је у Дубровнику изјавила: „У Војводини свакодневно доживљавамо одређени степен србизације. (…) Цркве ничу у сваком кварту, али не у карактеристичном војвођанском барокном стилу, већ у византијском.” Она је често оптуживана за повезаност са хрватским обавештајним службама. Иако нема званичних доказа о њеној сарадњи са хрватским обавештајним структурама, утицај страних служби у студентским протестима је потврђен.

Поред тога, документовано је коришћење приручника „Блокадна кухарица“, који је написан и први пут примењен 2009. године у Хрватској током блокаде Филозофског факултета у Загребу. Једна од препорука тог приручника је формирање „пленума“ – неформалних студентских тела која функционишу независно од званичних студентских организација и служе за брже и лакше организовање протестних колектива. Састав „пленума“ одређује се „ад хоц“ – може се састојати од 5, 12 или 102 студента који се окупљају на одређеном месту, без формирања званичних листа кандидата или гласања, након чега проглашавају формирање „пленума“.

Данас се процењује да је проценат студената укључених у протесте на сваком факултету у Србији између 1,5 и 3% у односу на укупан број студената. На пример, на факултету са 6.500 студената, активно протестује око 100 до 150 студената.

Неколико хрватских студената је недавно протерано из Србије под оптужбом да раде за хрватске обавештајне службе. Крајем 2024. године, група студената са Факултета електротехнике и рачунарства у Загребу ушла је у Србију, а међу њима су идентификовани сарадници хрватских обавештајних служби. Хрватски медији, који обично показују мало интересовања за ситуацију у Србији, прате студентске протесте из минута у минут. Било је и транспарената на српско-хрватском језику исписаних ћирилицом (што није уобичајено у Хрватској), који су истакнути у универзитетима у Загребу, Ријеци, Пули и Задру, а писма подршке протестима писана су ћириличним писмом.

22. јануара, српска полиција испитивала је учеснике „Академије Фондације Ерсте“, која је укључивала грађане Словеније, Словачке, Северне Македоније, Албаније, Молдавије, Румуније, Аустрије и Чешке Републике. Након вишечасовног испитивања, хрватским учесницима уручен је званичан налог за протеривање, позивајући се на „заштиту безбедности Републике Србије и њених грађана”. Само неколико дана након што је председник Вучић говорио о обавештајним подацима који указују на умешаност Хрватске у организацију протеста, пет хрватских држављана протерано је из Србије.

У понедељак 21. и уторак 22. јануара, тринаест грађана Хрватске, Румуније, Словеније, Босне и Херцеговине, Северне Македоније, Албаније, Чешке Републике и Аустрије учествовало је на радионицама у Београду које је организовала Фондација „Ерсте Банк“ (аустријска банка). Како је изјавила историчарка уметности Ана Ковачић из Загреба, која је на радионицама представљала колектив „Шта, како и за кога/ВХВ”, оне су трајале два дана, у понедељак и уторак. У уторак увече, полиција је чекала учеснике у њиховом хотелу, одвела их у полицијску станицу на испитивање, а затим их неколико сати касније спровела до железничке станице како би се вратили у своје земље. Сваку земљу су представљали један или два учесника, осим Хрватске, која је имала највећи број представника. Најоштрију реакцију на њихово протеривање изразило је хрватско Министарство спољних послова. Разлог који су српске власти навеле за протеривање био је угрожавање безбедности Србије и њених грађана.

Организатор ових радионица, невладина организација „Ерсте Фоундатион“, финансирана је, између осталог, од стране „Балкан Инвестигативе Репортинг Нетwорк“ (БИРН), који подржава УСАИД. Александар Вулин, потпредседник Владе Србије и бивши шеф српских обавештајних служби до новембра 2023. године, предложио је увођење званичног регистра страних агената, сличног законима који су на снази у Сједињеним Државама, Русији и Грузији. Недавно је био мета УСАИД-а у медијским извештајима, након што је администрација Доналда Трампа блокирала њихово финансирање.

Елон Маск је изјавио да ће, кроз нови „Департман за ефикасност владе“, којим ће управљати заједно са Вивеком Рамасвамијем, значајно смањити издвајања за финансирање програма невладиних организација широм света. НВО у Централној Европи су, због тога, појачале своје активности пре Трампове инаугурације, свесне да ће њихови извори финансирања бити драстично смањени.

Како је добро познато и документовано из отворених извора, хрватске обавештајне службе су деценијама под покровитељством ЦИА-е и немачког БНД-а (који је, историјски гледано, у великој мери зависан од ЦИА-е, што је јавно признала и Ангела Меркел док је била канцеларка). Јосип Бољковац (1920–2014), последњи шеф југословенских служби безбедности, ухапшен је 2. новембра 2011. године због ратних злочина, јер је имао улогу у масакру 21 цивила у околини Дуге Ресе у мају 1945. године. Бољковац је 1990. године постао први министар унутрашњих послова у влади хрватског председника Фрање Туђмана.

Осим изразите србофобије, један од константних циљева хрватских служби је промоција војвођанског сепаратизма, што се поклапа са циљевима појединих протестних група и њихових идентификованих подржавалаца. Међу циљевима најекспониранијих лидера протеста, чија смо имена већ навели, ниједан није у складу са интересима Србије: признавање независности Косова, искључивање Русије из енергетских партнерстава са Србијом, одустајање од подршке Републици Српској (српској држави у БиХ), залагање за већу аутономију, па чак и независност Војводине, као и смањење утицаја Српске православне цркве кроз опорезивање и политичко слабљење.

Међутим, осим неколико именованих појединаца, већина организатора студентских блокада остаје анонимна. На почетку блокаде Ректората, професори Универзитета у Београду добили су потписан имејл са захтевима студената, позивајући их да се придруже блокади факултета и прекину наставу. И даље није познато ко је послао тај имејл.
Постоји изузетно узнемирујућа сличност у симболима, методама и слоганима које користе студенти у Србији са покретима из 1999–2000. године који су довели до рушења Слободана Милошевића. На пример, затворена песница покрета „Отпор“ (која је била сатирична референца на комунизам) и данашња отворена крвава песница коју користе студенти. Слоган „Готов је” или „Зна да је готов”* (који се користио против Милошевића) сада се користи против Вучића.

Метода „пленума“, која омогућава студентима да доносе одлуке без званичних представника, такође је метод који је користио покрет „Отпор“ и данашњи студентски покрет у Србији.

Покрет „Отпор“ основан је 1998. године и једногласно се сматра главним актером у рушењу режима Слободана Милошевића. Финансиран је од стране „National Endowment for  Democraty“, фондације основане током Реганове администрације, чија већина средстава долази из буџета америчке владе. Након рушења Милошевићевог режима, Отпор и његов главни лидер Срђа Поповић обучавали су активисте у Грузији, Украјини, Белорусији, као и на Малдивима и у Египту.

Срђа Поповић данас води организацију „Centre for Applied Non-Violent Action and Strategies“ (ЦАНВАС) и од 2013. године предаје „ненасилни политички активизам“ на „New York University“. Он је своје методе и искуства обрадио у књизи преведеној на више језика, под насловом „Како срушити диктатора када сте сами, мали и без оружја”2. Француско издање књиге га представља недвосмислено: „Ово је књига о могућим револуцијама, оним које ми, обични људи, можемо извести. Полази од једног принципа: ако желите брзо покренути масовни покрет у ери интернета и друштва забаве, хумор (и мало стратегије) је најбоље оружје. Заснива се на искуству стеченом у скоро педесет земаља, као и на учењима Гандија и стратегији Џина Шарпа. И преноси нам изузетан глас Срђе Поповића, апостола ненасилне борбе, који је срушио Милошевића, био део свих ‘обојених револуција’ (Грузија, Либан, Украјина итд.) и који је сматран ‘тајним архитектом’ арапског пролећа.”

Амерички пуковник Роберт Хелви, који је обучавао вође Отпора, изјавио је: „Ненасилни покрет није покрет који тежи миру. То је покрет који се заснива на техникама војне борбе, али користи грађанска средства деловања.”

Отпор је одиграо кључну улогу у рушењу Милошевићевог режима и претворио Србију у земљу зависну од САД, Велике Британије и Европске уније.

Чедомир Антић, професор на Филозофском факултету у Београду, дао је интервју за „Еуронеwс Вече“ у септембру 2024. године поводом студентских протеста и блокаде више од 30 факултета. Професор Антић је одбио да подржи блокаду факултета на којем предаје и том приликом изјавио: „За које вредности се боримо? Зар не бисмо требали да будемо бољи од оних против којих се боримо? Моја биографија је позната и био сам противник Александра Вучића и његовог режима много пре него што су дошли на власт. Нисам се променио. Међутим, није мој посао да политички организујем студенте, већ да кажем да постоје правила функционисања факултета (…) На Филозофском факултету студира 6.000 студената. Од њих, 4.000 долази сваки дан. Потпуно је ненормално да група блокадних активиста, који су, наравно, политички активни – што је њихово право – и који су већ безуспешно блокирали Ректорат, пошаље имејл, укључујући и мени, два дана пре блокаде, у којем кажу: састали смо се, нас 40, и демократски усвојили предлог захтева, а ви треба да напустите наставу.”3

Српска криза је један од облика текућег сукоба између америчких глобалиста, који су тренутно у опозицији, и њихових савезника у Бриселу (било да су тога свесни или не), с једне стране, и критичара западне либералне демократије, који се залажу за конзервативни поглед на свет у коме су суверене нације и традиционалне друштвене структуре, попут религије и породице, поново у центру друштвеног и политичког живота. Финансирање првих полако пресушује, а глобалистичке НВО улажу своје последње ресурсе у ову битку, при чему су Балкан једно од главних стратешких бојишта.

Већ смо поменули притисак администрације Џоа Бајдена, који је, пре инаугурације Доналда Трампа, настојао да примора Србију и председника Вучића да прекину енергетско партнерство са Русијом, посебно кроз компанију НИС (Нафтна индустрија Србије), чији је већински власник Гаспром.

Недавно, у среду 26. фебруара, овај сукоб на Балкану достигао је врхунац – и то у једном дану.

– Председник Републике Српске, Милорад Додик, осуђен је на годину дана затвора и забрану обављања функције у трајању од шест година од стране суда у Босни и Херцеговини, јер се супротставио одлукама високог представника међународне заједнице задуженог за спровођење Дејтонског споразума, Немца Кристијана Шмита. Именовање високог представника мора бити потврђено од стране Савета безбедности УН-а, а Кристијан Шмит никада није званично потврђен од стране тог тела. То значи да један високи функционер, који није легитимно именован, може осудити председника који је изабран на легалним и демократским изборима.

– Истог дана, београдски тужилац, Ненад Стефановић, најавио је полицијске рације и претресе у Србији против четири невладине организације које финансира УСАИД и затражио увид у целокупну документацију пројеката финансираних од стране УСАИД-а.

– Такође, у среду 26. фебруара, у Румунији је ухапшен Калин Ђорђеску, кандидат који је у првом кругу председничких избора у новембру, на изненађење јавности, освојио највећи број гласова. Ђорђеску је ухапшен у тренутку када је требао да преда кандидатуру за други круг избора, који је одложен за почетак маја, а анкете су му давале предност. Четири дана раније, Тудорел Тоадер, социјалдемократа, бивши министар правде (2017–2019) и некадашњи члан Уставног суда Румуније (ЦЦР), изјавио је да очекује да ће тај суд одобрити кандидатуру Ђорђеску. Калин Ђорђеску је конзервативац, близак Православној цркви, залаже се за мир у Украјини и не крије своје симпатије према председницима Виктору Орбану и Владимиру Путину. Водио је кампању против корупције у актуелној румунској влади. Амерички потпредседник Џ. Д. Венс је у свом говору на Минхенској конференцији 14. фебруара неколико пута споменуо отказивање другог круга председничких избора у Румунији као пример антидемократских тенденција унутар Европске уније.

Унутар западног света и Европе, укључујући и Русију, односно у највећем делу северне хемисфере, сведоци смо сукоба између две непомирљиве визије света које пролазе кроз традиционалне поделе левице и деснице. За једне, закони треба да буду донети у корист већине, а не за нове мањине које деконструишу друштва и традиционалне структуре. Странци се могу асимиловати у друштво и његове доминантне историјске вредности. Људи (а не појединци) су производ историје и географије, те је потребно поштовати народе и изборе, чак и ако је репрезентативни систем у кризи. Ови конзервативци се не боје да доведу у питање слободну трговину и залажу се за протекционизам. Историјски гледано, конзервативци су прешли са протекционизма на слободну трговину тек средином 19. века, под утицајем Дизраелија. У Сједињеним Државама, протекционизам такође није новост.

За глобалисте, било да су свесни тога или не, који потичу из теорија друштвеног уговора, а које су саме настале у доба Ренесансе и Просветитељства, основа друштва треба да буде појединац, а не традиционалне структуре (породица, религија, народи/државе). Атомизација западних друштава, њихова бирократизација и правна регулација омогућили су појаву *вокизма*, крајњег облика ослобађања појединаца од традиционалних окова.

Пре избора Доналда Трампа, они које можемо назвати „традиционалистима”4 били су у опозицији у Сједињеним Државама и у већини европских земаља. Избор Трампа и говор потпредседника Џ. Д. Венса у Минхену драматично су променили међународне односе, остављајући лидере Европске уније у неприлици и суочене са новим геополитичким реалностима.

У антрополошком смислу, футуролог Емануел Тод поставља линију поделе између земаља чије породичне и националне организације преферирају патрилинеарне структуре, као што је случај са Русијом. „Када видимо да руска Дума усваја још репресивније законе о ЛГБТ пропаганди, осећамо се супериорно. И ја то могу осетити као обичан Западњак. Али, са геополитичке тачке гледишта, ако размишљамо у терминима ‘меке моћи’, то је грешка.”
Земље БРИКС-а и многе друге, што представља најмање 75% светске популације, имају патрилинеарне породичне и друштвене структуре – можемо то жалити или поздравити, али то је чињеница. Данас најмоћнију земљу западног света води председник и администрација који подржавају противнике вредносног система који тренутно доминира у Европској унији. Сједињене Државе сада сарађују са Русијом у доношењу резолуција у Уједињеним нацијама – што показује да су се међународни односи драстично променили.
Европа је у великој опасности, али истовремено би било парадоксално у интересу Сједињених Држава, које се све више окрећу протекционизму и повлаче се из НАТО-а, као и Русије, која би у том случају добила саговорника способног да ублажи њену све већу зависност од Кине, да се појави стратешки независна Европа.

Морамо бити у стању да дефинишемо своје виталне интересе на основу сопствених потреба, а не у зависности од других сила – било да је реч о Кини, Русији или Сједињеним Државама. Србија је симбол Европе и узор, народ који је, упркос својој величини, увек одолевао империјалистичким претњама из окружења.

Европска унија је тренутно само једно велико отворено тржиште – а то није довољно. Нећемо изградити снажну и независну Европу без повратка ономе што је историјски, културно и религиозно дефинише: грчко наслеђе за филозофију, мисао и демократију, римско наслеђе за право и администрацију и јудео-хришћанско наслеђе за религију.

Хришћанство је у Галију стигло преко Грка и ширило се захваљујући Павлу из Тарса, римском грађанину чији је матерњи језик био грчки.
Године 1940. Француска је била на ивици понора, слаба и окупирана, али је захваљујући генералу де Голу успела да се обнови. Данас су и Француска и Европска унија на ивици пропасти – економски, демографски, културно и политички. На нама је да се вратимо својој историји, како бисмо са јасном визијом и храброшћу повратили своју независност и контролу над својом судбином.

Извори:

1. Euronews, 8 mai 2024 https://fr.euronews.com/2024/05/08/pekin-et-belgrade-ont-annonce-la-mise-en-oeuvre-de-leur-accord-de-libre-echange
2. Edition française de septembre 2015, éditions Payot, traduction de Françoise Bouillot.
3. Euronews Serbie, 12 sept 2024
4. Historiquement le nationalisme moderne est issu du courant progressiste, de la gauche et de la révolution française, l’unification tardive de l’Allemagne et de l’Italie se sont faites au noms du progressisme et du libéralisme (à l’époque s’opposant au conservatisme).

Анри де Гросувр је есејиста у области европске геополитике и међународних односа, као и директор стратешког планирања једне велике француске групације. Члан је Управног одбора Сциенцес По Страсбоург и био је председник социјалне и солидарне продавнице. Одрастао је на селу у Бурбонеу (Аллиер), а данас живи недалеко од Стразбура, у селу на десној обали Рајне.

Своју прву књигу „Париз – Берлин – Москва” објавио је 2001. године, када је подржавао Жан-Пјера Шевенмана, суверенистичког кандидата левице на председничким изборима. Предговор за ову књигу написао је генерал Галоа, који је убедио генерала де Гола да Француска развије нуклеарно наоружање и који је теоретски разрадио концепт француске нуклеарне одбране. Књига је брзо распродата, а потом је поново издата на француском, као и преведена и објављена на италијанском 2004. и на српском 2014. године. Испоставило се да је књига била визионарска, јер је мање од годину дана након њеног објављивања већина светских медија писала о „Париз – Берлин – Москва”, позивајући се на заједничку опозицију Француске, Немачке и Русије рату који су Сједињене Државе водиле у Ираку.

Анри де Гросувр је потом 2007. године објавио књигу „За европску Европу, Авангарда за излазак из ћорсокака”, чији је предговор написао Франсоа Лос, министар индустрије, Алзашанин и припадник радикала валозиста.

Године 2009. објавио је књигу „Евродистрикт Стразбур – Ортенау, изградња стварне Европе / Дер Еуродистрикт Страссбург-Ортенау, Конструктион еинес лебендиген Еуропа”, двојезично француско-немачко издање, са предговором Ролана Риса, социјалистичког градоначелника Стразбура.

Анри де Гросувр се такмичарски бави стоним тенисом и бициклизмом, а у прошлости се такмичио у коњичком спорту (прескакање препрека). Живео је у Румунији, Аустрији и Белгији, а део студија је похађао у Бону (Немачка) и Сједињеним Државама (Harvard Summer School).

Редовно објављује чланке у европским дневним новинама (Le Figaro, Die Presse) и специјализованим часописима из области међународних односа и геополитике, као што су Revue Défense Nationale, Revue Politique et Parlementaire, Revue Outre-Terre, Limes (Italija), Poredak (Srbija), World Affairs (Indija)…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: