МАНС упозорава: Неко из власти покушава да заштити криминалце и њихову имовину!

Мрежа за афирмацију невладиног сектора (МАНС) уложила је примједбе на Нацрт закона о измјенама и допунама Закона о одузимању имовинске користи стечене криминалном дјелатношћу.

У примједбама стоји да брисање могућности одузимања имовине члановима породице учиниоца, увођење рока од шест мјесеци током којег финансијска истрага мора бити окончана, смањен временски оквир у коме тужилац мора поднијети захтјев за трајно одузимање имовинске користи стечене криминалом могло би омогућити криминалним структурама да имовину сакрију или отуђе.

Нацрт спорног закона објавило је Министарство правде, на чијем челу је Андреј Миловић.

Извршна директорица МАНС-а, Вања Ћаловић Марковић, у примједбама упозорава на то да се Нацртом брише могућност одузимања имовинске користи од чланова породице учиниоца, а да се они третирају као трећа лица, гдје постоји обавеза тужилаштва да доказује да је имовина која се води на њих у стварном власништву окривљеног лица.

“То може укључивати компликоване финансијске истраге и анализу трансакција и власничких структура, што додатно оптерећује ресурсе тужилаштва. Поред тога, постоји ризик да ће се оваквим приступом омогућити учиниоцима да ефикасније скривају имовинску корист стечену криминалном дјелатношћу, преносећи имовину на чланове породице или користећи сложене правне и финансијске аранжмане за прикривање стварног власништва”, наводи се у сугестијама Ћаловић Марковић, достављеним Министарству правде, пишу Вијести.

Нацртом је предвиђено да полиција може, а не да мора самоиницијативно или по захтјеву државног тужиоца предузимати потребне мјере за откривање и идентификовање имовинске користи стечене криминалном дјелатношћу.

“Без јасно дефинисане дужности да предузима мјере за идентификацију имовинске користи стечене криминалом, постоји ризик од неуједначене праксе и могућности да неки случајеви остану неистражени”, упозорила је Ћаловић Марковић.

Нацрт предвиђа и да други органи – полиција, војна полиција, органи управе надлежни за послове пореза, царина и спречавања прања новца и финансирања тероризма… више не могу да предложе оснивање финансијског истражног тима, као што је то предвиђено важећим Законом, већ то може, а не мора, урадити само државни тужилац.

“Прво, државни тужилац ставља се у позицију главног актера у одлучивању о покретању сложених финансијских истрага. Док тужилац већ има кључну улогу у процесуирању криминалних дјела, оваква централизација може имати за посљедицу успорење процеса доношења одлука и то у ситуацијама гдје је брза реакција кључна… Друго, смањује се мултидисциплинарни приступ истраживању финансијског криминала. Финансијски истражни тимови, који укључују експерте из разних области, кључни су за ефикасно адресирање сложених случајева финансијског криминала који често прелазе границе једне јурисдикције или области експертизе. Ограничавање могућности да се такви тимови формирају на приједлог различитих органа може смањити способност система да се брзо и ефикасно одговори на изазове које представља финансијски криминал. Треће, оваква промјена може додатно оптеретити тужилаштво, које већ носи велики терет у процесу истраживања и процесуирања криминала”, прецизира Ћаловић Марковић.

Правна несигурност због кратких рокова

Према ријечима директорице МАНС-а, увођење рока у коме се мора окончати финансијска истрага могло би да изазове више негативних исхода.

“Прије свега, површност у истрагама – рок може приморати тужиоце да журе са завршетком истрага како би испоштовали законски рок, што може довести до мање темељних истрага и слабијег квалитета доказа. Онда обустава истрага – у случајевима гдје је евидентно да истрага не може бити завршена унутар шест мјесеци, постоји ризик да ће истраге бити обустављене или занемарене. То би могло омогућити особама које су се окористиле криминалним активностима да задрже своју имовину без страха од правне реперкусије. Финансијске истраге које захтијевају међународну сарадњу могу бити посебно изазовне за завршетак у кратком временском оквиру. Строги рокови могу довести до правне несигурности и перцепције неједнакости пред законом, посебно ако се рокови примјењују селективно или ако дође до обуставе истрага због техничких препрека, а не због недостатка доказа”, наводи Ћаловић Марковић.

Она наглашава да је превише кратак рок од само осам дана државном тужилаштву да поднесе образложени предлог за одређивање привремене мјере обезбјеђења коју је тужилац донио наредбом, или ће та мјера бити укинута.

“Ово може угрозити темељну сврху ових мјера, која је спријечити осумњичене да расположу имовином која би могла бити предмет одузимања у каснијој фази поступка. Тужилаштво се суочава са ограниченим ресурсима и великим оптерећењем предмета, што чини изазовом брзо реаговање унутар тако кратког рока. У пракси, то значи да тужиоци морају брзо сакупити и представити детаљне доказе и аргументе у прилог захтјеву за привремене мјере, што може бити тешко постићи без компромитовања квалитета предложених мјера. Ако тужилаштво не успије да поднесе образложени предлог унутар осмодневног рока, постоји ризик да ће привремена мјера обезбјеђења бити укинута. То би отворило могућност осумњиченима да отуђе или прикрију своју имовину, чиме се значајно смањује шанса за њеним каснијим одузимањем”, тврди Ћаловић Марковић.

Важећим Законом је прописано да се привремена мјера обезбјеђења одређена у истрази, укида по службеној дужности ако у року од двије године од дана доношења рјешења о њеном одређивању оптужница не ступи на правну снагу. Рјешење из Нацрта по коме се у таквим случајевима не може поново поднијети предлог за утврђивање такве мјере у односу на исту имовину је посебно проблематично рјешење због познатих проблема у вези са неажурношћу рада судова.

“То би у пракси могло довести до отуђења те имовине у току судског поступка и онемогућавања њеног трајног одузимања чак и у случајевима када лице буде осуђено. Ако се имовина која је предмет привремене мјере обезбјеђења отуђи у периоду након укидања привремене мјере и прије подношења нове оптужнице или у току судског поступка, то може озбиљно угрозити могућност државе да трајно одузме имовину стечену криминалном делатношћу. Таква ситуација отвара врата за злоупотребе, гдје појединци могу искористити правне празнине и техничке проблеме унутар правосудног система да заштите имовину стечену нелегалним активностима”, оцјењује Ћаловић Марковић.

Компликоване истраге, а мало тужилаца

Рок до шест мјесеци у коме тужилац мора поднијети захтјев за трајно одузимање имовинске користи прописан Нацртом је четири пута краћи од важећег законског рјешења које предвиђа двије године.

“Имајући у виду ограничене капацитете тужилаштва и комплексност истрага у вези са одузимањем имовине, као што је то наведено и у претходним коментарима, сматрамо да прописивање овако кратког рока може у пракси онемогућити одузимање вриједне имовине. Посебно је проблематично у случајевима када се кривични поступак не може наставити из разлога као што су смрт, болест, бјекство, имунитет, амнестија или помиловање учиниоца. Ови случајеви представљају изазове за правосудни систем и захтијевају додатно вријеме за прилагођавање и проналажење алтернативних правних рјешења…”, наглашава директорица МАНС-а, Вања Ћаловић Марковић.

(Вијести)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: