Мантија стрица Петра

Пише: Милица Бакрач 

Имао је Раде Томов жељу
да у прву васкршњу недељу

по први пут и да не зна нико,
црну ризу „коју носи стрико“

на тренутак види и на себи.
Такву ризу ко желио не би?

Једне зоре, тек поче да свиће
Раде шапну: „Риза моја биће…

да је пробам… опрости ми, стриче…
Петровићи сви на једног личе…“

Дјечак Раде од тринаест љета
у мантији крај огњишта шета.

Чини му се свак у кући спава.
Зар одежда сан је или јава?

Лаким кроком изађе из куће.
Спава њива, камен, дрво, пруће.

Чини му се да и Ловћен ћути.
„Прошетаћу… нико неће чути…“

На вратима оштро шкрипну реза.
Раду дашак у грудима свеза.

Није знао да л’ га лучац вјетра
грли мјесто руке стрица Петра.

„Куд си зором поранио, Раде,
узданице стричева и граде!

Благо мени, шта ми виде очи
окрени се, према мени крочи!

Узалуду бринуо сам бригу
куд остављам мантију и књигу,

кад ме старост обузме и сколи,
кад уморна рука ме заболи…

Благо мени, дани се и свиће,
нова луча грије Петровиће!

Чујте птице док ми пјева душа,
Раде Томов из мојих Његуша

у одежди, као златна слика,
биће монах, пјесник и владика.

Да народу своме вјерно служи,
да Васкрслом Господу одужи,

све што дужни остали су преци,
учитељи, велможе и свеци…“

Ту стриц Петар са бесједом стаде.
Од радости плаче дјечак Раде.

И на крају истините приче
рече: „Хвала Богу, мили стриче…“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: