Ману Чао наступио у препуној Хали спортова

Антиглобалиста Ману Чао (52) са трочланим бендом „La ventura“ одржао је у суботу увече више него сјајан концерт пред 5.000 људи у новобеоградској Хали спортова. И овога пута, баш када је и 2002. године свирао на распродатом стадиону Ташмајдан, тражила се карта више. Мада је овај музичар француско-шпанског порекла у Београд стигао са редукованим бендом, енергије није мањкало.

Након што су публику загрејали „Самостални референти“ и Хорнсмен Којоти са „Соулкрафтом“, двораном се у 21.40 проломио заглушујући хук. А када је на сцену крочио корпулентни и тетовирани бас гитариста Гамбит, пожелео присутнима добро вече и питао их јесу ли спремни, Хала спортова је експлодирала! За Гамбитом је на сцену крочио оригинални бубњар групе „Mano negra“ Фелипе Тебул, за њим феноменални гитариста Мађид Фахем, а на крају, праћен громогласним пљескањем и овацијама, омалени Ману Чао жилавих руку, са обавезним качкетом на глави.

После интра „Romerito verde“, уследио је хит „Mr Bobby“, посвећен Мануовом хероју „трећег света“ Бобу Марлију, па „Se fuerza la maquina“. Из публике је на бину долетело и прво пиво. „Ла вентура“ су у прве три нумере спојили по неколико песама, те је на крају тог дела, намењеном фоторепортерима и сниматељима, Мануова кошуља била озбиљно натопљена знојем. Баш као и одећа оних у публици, били они на трибинама или у партеру. Скакали су музичари на бини, не штедећи се ни тренутка, баш као и они који су дошли да их чују.

Без икакве претеране говоранције (уколико не рачунамо „Хвала Београде“) некадашњи оснивач и вођа култне групе „Мано негра“ за тили час је успоставио контакт са публиком. Било је довољно да он, Мађид или Гамбит само подгину руку, па да то учине сви присутни у Хали спортова. А шта тек рећи за Мануово ударање микрофоном у срце, што је увек било пропраћено вриском? Мада су од почетка концерта сви у дворани певали, прва ствар која је заиста хорски отпевана била је „Clandestino“. Уз незнантне проблеме са звуком, други концерт Мануа Чаоа у Београду (четврти у Србији, будући да је двапут свирао у Новом Саду), обиловао је заразном енергијом, латино, ска, рок, панк и реге ритмовима, уз политички ангажоване песме и видео поруке са платна иза бубњара. Када је претило да аранжмански огољене песме пређу у досаду, Ману и његов бенд би распалили по панк и рок ритмовима, на шта би публика одмах почела да скаче. Због аранжмана, многе песме су личиле једна на другу, док је, рецимо, хит „Rainin` in paradise“ већина препознала тек на рефрену. Посебно дирљиво било је извођење песме „La vida tombola“ посвећене највећој аргентинској фудбалској звезди Дијегу Марадони. Гитариста Мађид показао је своје умеће свирања не само на електричној, већ и на акустичној гитари.

Официјелни део концерта завршен је после сат и 15 минута и мада су се музичари опростили са публиком, са бине нису отишли. Уследило је неколико бисева (ми смо избројали четири, а можда је био још неки), са миксом старих и нових песама у чијем је ритму подрхтавала дворана. На прве тактове првог „Мано негра“ хита „Мала вида“ и „Sidi h`bibi“ на арапском језику (још једна из заоставштине „Мано негра“), нико више није стајао мирно. Заглушујуће овације заориле су се Халом спортова. Фантастична четворка покушала је још једном да се опрости од београдске публике, али је она наставила да трупка ногама о под, вришти и звижди. Било је то довољно да раздрагани и задовољно Ману и његова екипа још једном изађу на сцену и нови бис отворе са „El hoyo“.

Концерт Мануела Чаоа и његовог бенда „Ла вентура“ остаће упамћен као једна од најбољих свирки у Београду у последњих 10 година. Ко је био, зна о чему говоримо. Ко није, минус као врата.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: