Сваког јутра Марина Абрамовић устаје из кревета и назува пар папуча. На једној пише “jеб…” на другој “негативност”. “То је начин да започнете јутро с осмијехом”, каже. Онда спрема доручак уз музику за танго. Понекад се, међутим, повуче у своју кући у шуми у околини Њујорка, на шест дана без хране, да би контемплирала уз огромни кристал који тамо држи и “повезала се са сјећањем планете”. Овај исјечак из живота „највеће свјетске умјетнице перформанса“ дио је новог документарца за БиБиСи-јеву серију “Замисли”.

“Мислим да је важно да се демистификује идеја гламурозног живота. Једноставно је скромна”, прича Марина Абрамовић о тој кући новинарки “Гардијана” Емин Сејнер, која примјећује да је кућа, саграђена у облику звијезде, ипак пуна задивљујућих комада намјештаја и умјетничких дјела, а околина довољно пространа да на њој буде смјештена шупа величине хангара за авион са њеном архивом. Све је то фабулозно, пише новинарка, као и Марина Абрамовић, која је духовита и топла, а опет некако као “са другог свијета” (занимају је шаманизам, кристали, видовњаштво и астрологија). Признаје новинарка да има ту и скромних елемената јер “док причамо преко зума, на примјер, пије шољу јоркширског златног чаја, који јој је открио пријатељ Велшанин”. Заинтригирана кућом у шуми, са погледом на ријеку, без струје и купатила, само кристал, столицу и кревет, пита умјетницу колико често одлази тамо.

“Баш често. И онда сам добила лајмску болест, па нисам долазила неко вријеме. Али превазишла сам страх од крпеља”, смије се Марина Абрамовић.

Превазилажење је њена тема, пише новинарка, и набраја њене радове у којима је “истраживала физичку и емотивну издржљивост, суочавала се са страховима и испољавала рањивост”, од раних попут “Ритма 10” (1973) са забадањем ножа око прстију, преко “Ритма 0”, када је лежала у галерији у Напуљу окружена ланцима, бичевима, пиштољем и мишоловком дозвољавајући посјетиоцима да раде са њом шта пожеле, или у запаљеној петокраки, преко “Балкан барока” за који је 1997. награђена на Венецијанском бијеналу, па до перформанса “Умјетник је присутан” у Музеју модерне умјетности 2010. године у Њујорку.

“Абрамовић је суперстар свијета умјетности, са великим изложбама и сарадњама са познатима (Лејди Гага једном је учествовала на приватној радионици са Марином Абрамовић, на којој пјевачица није јела или говорила четири дана и тражила је пут назад из шуме, са повезом преко очију, гола), које јој доносе славу и богатство”, пише новинарка.

Рад Марине Абрамовић привукао је пажњу групе теоретичара завјере на интернету, убијеђених да је она канибалистички сатаниста или да је, пошто је члан “либералне елите”, дио глобалног ланца педофила. Све је почело када је 2016. процурио мејл Тонија Подесте, брата Џона Подесте, шефа изборног штаба, у којем позива њега и друге донаторе њеном институту на вечеру “Спиритуално кување”, што је наводно шала заснована на њеном раду у оквиру ког је размазивала “љубавне чини” крвљу свиње по зиду галерије.

“Те ноћи нису – као што је рад сугерисао – конзумирали ‘свјеже млијеко из дојки са спермом’ или (колико знам, нисам питала) ‘јутарњи урин’”, наводи новинарка и додаје да се умјетница насмијала када је то поменула.

“То је нешто што ме је дубоко узнемирило. Ја сам умјетница, нисам сатаниста. Изгуглали су ме, а ја сам савршена да се уклопим у теорију завјере”, бранила се Марина Абрамовић.

Звијезда петокрака у њеном раду, било да је урезује на кожу или лежи усред ње (не пентаграм, него симбол њеног дјетињства у комунизму), крв, смрт, драматична одјећа и дуга црна коса – ето зашто се људи претјерано узбуђују, пише Емин Сејнер.

Умјетница се можда смије на блесаве реакције на све то што ради, али каже и да су оне “апсолутно узнемирујуће”.

“Морала сам да промијеним и-мејл адресу. Дешавало се да ми људи говоре да ће доћи да ме ухвате, да ће да ме убију, то је невјероватно. Један је рекао: “Открићу твоје најдубље тајне за два сата”. Почела сам да се смијем, јер ја немам никаквих тајни. Надам се да ће ме оставити на миру. То је ужасно јер баца сјенку на значење мог рада“, рекла је Марина Абрамовић.

Умјетница се преселила у Америку почетком миленијума, али не зна колико ће остати тамо.

“Ствари се мијењају. Чекам да видим шта ће бити са овим изборима. Прилично је ружно тренутно, уопште није забавно”, каже.

О Улају и посљедњем сусрету са њим

Улај, њен партнер у умјетности и животу, преминуо је у марту ове године. На питање о њему и томе колико је његова смрт утицала на њу, Марина отпија гутљај чаја.

“Па, то са Улајем је компликовано. Наша љубава прича била је велика, онда смо се разишли на Кинеском зиду, а онда је његова преводитељка Кинескиња затрудњела са њим”, рекла је Марина.

Улај и Марина, који су заједно радили 12 година, замишљајући перформанс “Љубавници” првобитно су хтјели да крену са супротних страна зида и вјенчају се на средини, али кад су 1988. добили дозволу кинеских власти за то – осам година касније – раставили су се.

“Нисам га послије тога видјела седам година, а онда смо поново почели да разговарамо. Тад ми је понудио прилику да купим права на радове, па смо се свађали око тога. Онда смо имали велики судски процес у ком сам изгубила све”, навела је Марина Абрамовић.

Помало претјерује, констатује новинарка, пишући да јој је “холандски суд наложио да плати 250.000 еура, али је она тада, као соло умјетница, била увелико успјешна”.

Марина је потом отишла у Индију, као што ради сваке године, на медитацију.

“Била сам заиста лоше. Стигла сам, а Улај и његова жена били су већ тамо. Они су тамо цио мјесец, и ја сам тамо цио мјесец. Шта да радим? Да одем? Шта који мој?”, смије се Марина.

Мјесец медитација од пет ујутру све је средио.

“Лако је рећи да можете некоме да опростите, али да заиста опростите свим срцем најтежа је ствар на свијету. Али, искрено, опростила сам му на најдубљи могући начин. Направили смо неке невјероватне, важне радове. Кад је било дивно, било је дивно; кад је био пакао, био је пакао. И онда смо постали пријатељи”, смјешка се она.

Улај је прије пар година дошао у кућу код ње да би снимили своја сјећања. Посљедњи пут разговарали су прошле године, а Марина каже да јој се он тада захваљивао на њиховим радовима.

“Била сам дирнута. Неколико мјесеци касније је преминуо”, рекла је она и додала да су тиме мирно окончали своју везу.

“Људи се плаше да имају слободно вријеме”

Посљедњих неколико мјесеци били су љековито вријеме, рекла је она, и додала да је изолација била “дивна“. Лајмска болест коју је добила прије три године учинила је да јој опадне енергија и да је морала да се одмара, а да није могла јер јој је “распоред лудило”.

“И онда тренутак када све стаје, могу да се сконцентришем на само неколико ствари. Никада нисам била толико опуштена, толико срећна, толико фокусирана. Мислим да се људска бића плаше да имају слободно вријеме, увијек гледамо да попунимо своје роковнике до краја”, прича она.

Па, ипак, била је довољно заузета. Овог мјесеца, лондонски “Кристи” ставља на аукцију “Живот”, дјело аугментативне реалности које је урадила у сарадњи са филмским продуцентом Тодом Екертом. У том раду, она ће се појавити у виртуелној форми пред колекционаром опремљеним ВР кацигом. Пита се наглас да ли ће пандемија утицати на умјетност.

“Немамо више мјеста, превише је, прескупо, економија се руши, све се руши”, оцјењује она, али додаје да перформанс неће подијелити такву судбину: “Перфоманс ће опстати, јер је перформанс увијек опстајао, јер је то нематеријална форма умјетности”.

Марина Абрамовић радила је и на “Седам смрти Марије Калас”, њеној мултимедијалној опери заснованој на њеној хероини, премијерно приказаној у септембру у Минхену. У њој је Марина режирала и играла у седам оперских сцена смрти. А „Скај арт“ управо ју је ангажовао да уради перформанс од четири или пет сати за телевизију.

Прва перформерка у Краљевској умјетничкој академији

Ту је и наступ у Краљевској умјетничкој академији у Лондону, који је требало да буде одржан прошлог мјесеца, али је одложен за догодине. Њен рад заснива се на људском контакту. На питање да ли корона то може да прекине, оптимистична је и каже да је у питању само пауза.

“Стварно мрзим компромисе. Не мислим да би перформанс требало да се прилагоди коронавирусу. Перформанс и јесте у томе, у контакту са публиком – то је наша струја. Ако то одузмете, није исто. Морамо да сачекамо”, рекла је она и додала да у Лондону планира перформанс који неће бити “само три сата или три дана”, него ће трајати два, два и по мјесеца.

“Морам заиста добро да тренирам. Захваљујући корони, једем и спавам добро, имам много времена”, смије се.

Биће то први пут да је жени дозвољен соло наступ у главним галеријама Академије у њеној 252 године дугој историји, пише “Гардијан”.

“То је баш занимљиво. Имате краљицу, али не и жене које наступају у Краљевској академији”, каже она уз неваљали осмијех, додајући у шали да сви прозори онда треба да се отворе да се зграда очисти од тестостерона, али признаје да је то и нека врста притиска: “Као прва жена, морам да урадим нешто што је боље од онога што раде мушкарци”.

Свој наступ назвала је “Послије живота”, “јер сам завршила са умирањем”. Каже да јој је послије “Послије живота и смрти Марине Абрамовић”, експерименталног музичког позоришног дјела и опере о Марији Калас, доста смрти. И даље размишља о умирању “буквално сваког дана, али то на неки начин није да би се депримирало, него да се више ужива у животу”.

У мемоарима “Ход кроз зидове”, умјетница је писала о свом дјетињству у Београду. Родитељи су јој били хероји рата, награђени пословима у власти и великим станом у Титовој Југославији. Одрастала је уз привилегије, али јој је недостајало љубави, прије свега мајчине. Али је пошто јој је мајка била директорка Музеја револуције, Марина је још као дијете добила свој атеље, препричава новинарка “Гардијана”. И у својим касним дведесетим годинама, тада и накратко удата за другог члана радикалне умјетничке групе, Марина је морала да се, пошто је и даље живјела у родитељском дому, сваке вечери кући врати до десет увече. Њен живот постао је тада потрага за слободом – од домаћинства (номадски живот; одлука да нема дјеце), од очекивања, од свега, пише она, и додаје да умјетница тврди да то није “зато да би удовољила себи”.

“Није да радим само ствари које ми се свиђају, радим и оне које су тешке. Радознала сам. Слобода је за мене најважнија ствар. Да се ослободим од сваке структуре коју не могу да скршим”, наводи она.

Гледа, каже, жене заглављене са мужевима које не воле.

“Оне не крше структуре, оне су у замци” и додаје да не жели да буде као оне. А онда одлази и враћа се са магнетом за фрижидер са, на изненађење новинарке, цитатом Ајн Ранд, неолибералне хероине америчке деснице, ставља наочаре и чита: “Питање није ко ће да ме пусти, него ко ће да ме заустави”, додајући да јој се та порука допада.

Марина Абрамовић ће у новембру напунити 74 године.

“Види се промјена у енергији; треба да се носите са свим тим и треба да се носите са тим са много хумора. Треба од сваког дана да направите срећан дан. То је апсолутно правило. Рекла сам себи да су туга и депресија луксуз који себи не могу да дозволим”, наводи она.

На питање да ли се слаже са тим да је најбоља дјела урадила послије 40. године одговорила је: “Мислим да сам урадила неке јаке радове у двадесетим и тридесетим, али није било право вријеме за умјетност перформанса. Перформанс није уопште сматран мејстрим умјетношћу. Мислим да је упорност важна”.

Послије 50 година рада, додаје она, “постајете заиста зрели. Као старо вино”.

Улај и она су седамдесетих написали велики манифест о животу и умјетности. Њен манифест “Живот умјетника” истиче важност тишине и самоће и нуди друге корисне савјете не само умјетницима, пише новинарка, и издваја реченицу “умјетник не треба да убија друга људска бића”, скрећући на њу пажњу теоретичарима завјера. Марину пита да ли још живи у складу с тим манифестом.

“Прилично. Не би требало да се заљубите у другог умјетника, а ја сам се заправо заљубила у некога ко није умјетник, што је велика разлика, јер сам такве грешке правила већ два пута. Заправо, не, трипут. О, боже, хајде да не бројимо. Знате, ја кршим правила”, смије се Марина Абрамовић.

Извор: цдм

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: