Марка конобарка

Пише: Небојша Јеврић

„Ако буде мушко, зваће се Марко!“

Али није било мушко.

Тако је добила име Марка.

Расла је под Сињавином. Лијепа. Орала је, окопавала крумпијере, цијепала дрва. Те године су у СФРЈ жене позване да се добровољно пријаве у војску. Напунила је осамнаест и отишла на шестомесечну обуку. Такав испрацај Сињавина не памти. Вратила се са похвалом. И чином. Десетарским. Просили су је и она се није дуго мислила. Удала се. Не за сељака. За радника. Грађевинца који је у Београду радио. Остала је трудна у селу, а он отишао за послом.

После сина, родила је и ћерку. Муж теренац.

А онда је једнога дана стигао зли глас. Погинуо. Пао са скеле.

Марка није хтела да остане у селу. Спаковала је ђецу и пут Београда. Примили су је за чистачицу у „Грмечу“.

Од његове фирме је добила код Цветка станчић. За њу и за ђецу.

За њену снагу један посао је био мало. Пуцала је од снаге. Румена, вјечно осмехнута, рундуља са планине, дошла је у кафана где су се окупљали гуслари и Дурмиторци и запослила се ко конобарка. Косу је ондулирала, у плаво офарбала, почела да послужује.

Није прошло дуго, нашла је и првог загонџију. И објавила свима. Да се зна. Био је то возач трамваја седмице. Возач је увијек радио последњу смену. Паркирао би трамвај преко пута кафане и чекао да Марка затвори. А онда је возио до пред кућу. А понекад и на кафу увратио.

У мушкој кафани – мушки разговори. Али се Марка брзо привикла. Лајали смо ми али, богами, и она је умјела језик да пружи. Начисто смо је покварили. Причали смо о женама па је и она почела о мушкарцима да прича. После трамвајџије појавио се један удовац инжињер, па службеник банке, а Марка их је све пазила.

Знало се – ујутру за њега и његово друштво су се пекле приганице. А и за нас ако остане тијеста.

Газда јој је био презимењак са којим се рођакала. Али је избегао служење војске. Често је долазило међу њима до грке. Наприлику, по војним питањима.

Кафана је изашла на глас. Долазили су момци из Кобри, пуковници Црвених беретки, разни генерали и пилоти из комшилука. И ми стални гости, комшије, којима је то била најближа кафана. Разноразни људи неодређених занимања. Прављене су гусларске вечери, књижевне вечери, славили се рођендани… Дешавало се да гости заспу по сећија а Марка их закључа и ујутру отвори.

Марка се зближила са возачем хитне помоћи који је умио да упали ротацију и преко зелене површине да пређе.

„Је ли, Марка, ти си искусна жена, ко је најбољи у кревету?“

„Армирачи!“ ланула је Марка и здимила својим послом.

Једне вечери неки пијани полицајац – тарабаш завукао јој је пендрк под сукњу. Боље да је гују у жалац ујео.

Ухватила га је за опасач и оковратник и изнијела у двориште. За њим је бацила пендрек и шапку.

Кад је откривено да је нашу кафану на крају града посећивао др Дабић алијас Караџић, триста новинарских екипа се сјатило око кафане.

Сви су давали интервјуе па и Марка.

„Да сам знала да је он, сакрила бих га да га никад не нађете!“, стојећи у Ф, причала је новинару Би-Би-Си-а.
После тога кафана је почела да опада. Нестали су многи који су дотад били стални гости. Осатале само комшије. Многи и поумирали од старости и ракије.

Тад је отишла и Марка.

Син јој је завршио за инжињера и постао директор неке фирме. Ћерка се удала.

Само се понекад јави телефоном да чује шта има ново. И како нам је без ње.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: