Марко Даковић – наш савременик

Пише: Лука Кешељевић

Навршило се сто четрдесет и двије године од рођења моралног и интелектуалног горостаса Марка Даковића, једног од најистакнутијих Граховљана свих времена, чувеног адвоката, народног трибуна, знаменитог српског политичара и родољуба, борца за боље сјутра и визионара, великог господина.

Као и значајан број храбрих људи и визионара, од тадашњих власти и њених присталица, није био схваћен на прави начин. Но, велике људе визионарима и чини то што они не само што живе за будућност, већ што је свом својом вољом и снагом живе, несебично се ангажујући за њу, па из перспективе просјечних људи њиховог времена они остају неразумљени.
Попут бројних студената и Марко Даковић се могао вратити у Црну Гору и постати чиновник. Као велики интелектуалац – слободомислећи и самосвјестан човјек, критичар – увидио је да је тадашња Црна Гора деспотија, друштво које је подијељено по племенској припадности са израженом социјалном неједнакошћу и дискриминацијом, генерално неспособно за неке битније интегралистичке процесе. Као врстан правник и интелектуалац увидио је да велике наслаге феудалног поретка не дозвољавају најмањој држави у Европи да окрене путем демократије и бољег живота. Умјесто модерног система права, у Црној Гори тога периода постојао је систем привилегија.
Храброст Марка Даковића је и у томе што је увидио анахроност тог полуфеудалног, или, можда, у потпуности феудалног система, иако сам потиче из војводске породице. Желио је одлучно да од тог заосталог друштва и деспотије створи грађанско друштво и демократску државу. То је, заправо први разлог за неразумијевање од стране тадашње власти за његове велике идеје. Ту се јавио велики отпор за трансформацију или револуцију из племенског – полуфеудалног у грађанско друштво, из система привилегија у систем правног поретка. Марко Даковић се борио да напокон у Црној Гори дође и завлада грађански свијет у коме се више неће владати по матрици „великих“ и „малих“ братстава.

Борба за грађанско друштво је истовремено борба за интегрализам и то српски интегрализам. Даковић је увидио да до тога у Црној Гори не може да дође, јер она није до тада извршила чак ни интеграцију племена Старе Црне Горе и Старе Херцеговине. Тако, рецимо, после 1878. на сцени је неријетко било наметање говора Катунске нахије придошлим херцеговачким племенима, као и забрана ношења херцеговачке ношње. На жалост, Стара Црна Гора није могла да понуди нешто шире и интегралније, а Србија је била парламентарна, уставна демократија која је била у експанзији и у коју су били загледани из осталих крајева увиђајући њену способност за дуго ишчекивано уједињење. Сигурно, да је тамо била на снази племенска свијест и нпр. присиљавање Врањанаца да личе Шумадинцима, тешко да би се могло развити ишта интегрално. По природи ствари, Србија је требало да одигра пијемонтску улогу, или како бисмо ми то данас рекли, требало је и треба да буде центар српског св(иј)ета.
Марко Даковић је попут Светозара Милетића јасно увидио да нема никаквог несклада између грађанског свијета и националног, односно, српског св(иј)ета, то је борба за једно те исто, то је интегрализам. То је борба за равноправност и демократију, што је еквивалентно борби за укидање последњих остатака феудализма, то је европеизација и истискивање орјентализма.
Марко Даковић је био и остао „мјерна јединица“ за морал. Био је и осуђен на смрт и тамничен, али истрајан, чврст и карактеран. Узгред, то су племићке особине. То је био човјек који за себе није тражио ништа, а такви људи имају све. Такође, за скоро све образоване и елоквентне људе, како тада, па то се може чути и данас, може се чути: „Има памет Марка Даковића.“
Дјело Марка Даковића је и данас актуелно и тек ће да буде. Неки храбри људи се сјетише да дијеле одликовање које носи његово име и на ком се налази његов лик.
И више је него очекивано да сваки град у српском св(иј)ету има по једну улицу која носи име Марка Даковића.
Нека је Марку Даковићу слава и хвала!

(Аутор је докторанд филозофије)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: