Марко (Ковачевић) и Мусе Кесеџије

Пише: Манојле Крсмановић

Године 2018. гусле и пјевање уз њих уврштени су на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човјечанства као српско културно наслеђе. Овакав потез Унеска наишао је на негодовање од стране тадашњег Министарства културе Црне Горе, које је сматрало да су гусле и пјевање уз њих дио црногорске културе и да сходно томе требају бити уписане као црногорско културно наслеђе.

То свакако не би било спорно да годинама уназад иста тадашња власт, па и невладин сектор, нису поручивали како са гуслама не можемо у Европу, те су очигледно у складу са евроатлантским интеграцијама и за потребе наводне мултиетничности и мултикултурализма цензурисали епске пјесме у којима се пјева о Лазару, Милошу, Карађорђу па и о самом Његошу. Цензурисањем српског јуначког епа, који јесте ништа друго до Библија на српски начин, јер као што у њој имамо страдање јеврејског народа, Христову тајну вечеру, издајника Јуду, тако у поменутој поезији имамо страдање српског народа, кнеза Лазара- који се одриче земаљског царстава зарад оног небеског, кнежеву вечеру пред одлучујућу битку на Косову и издају Вука Бранковића, цензурисали су и саме гусле трудећи се да их гурну у заборав и закључају у витринама музеја.

У процесу стварања црногорског националног идентитета обрачун са гуслама и епском поезијом био је неопходан јер је уз Цркву то оно што је очувало наш идентитет, нашу културу и традицију. Но како овај библијски инструмент гоне на Голготу, гоне и разапињу од страха да им не кажу ко су и шта су, тако оне у једном тренутку доживљавају васкрсење захваљујући таласу нових и младих гуслара. А да ће са гуслама заједно разапињати и оне који воле да их чују и запјевају уз њих најбоље се посвједочило ових дана нападима на градоначелника Никшића Марка Ковачевића. Марко је кажу крив, крив јер је пјевао наводно шовинистичку пјесму која говори о лелеку Турака и кукању була, пјесму која је изворна пјесма из Црне Горе и која се у истој тој Црној Гори преноси са кољена на кољено, не као нешто што треба да подстиче на мржњу према било ком већ као нешто што свједочи о храбрости Црногораца, њиховој борби и нешто што описује један историјски догађај.

Но шовинистичком пјесмом називају је исти они за које је Његош шовинистички пјесник а гусле шовинистички инструмент. Дакле, за њих је шовинистичко све на чему се темељи традиционална Црна Гора, она Црна Гора која се коси са оном Секулином Црном Гором и оном насталом 2006. године. О шовинизму Марка Ковачевића тек је сувишно говорити, он је тај свој „шовинизам“ показао онда када је трчао да брани муслиманске светиње исто онако како је бранио и своје, што су свакако савремени примјери чојства и јунаштва. Ако су рецимо једној Ури ретроградни и анахрони људи који воле гусларске припјеве попут Марка Ковачевића, или оно о чему се већ вјековима пјева уз исте, онда нека се не питају зашто су гусле уписане као српско културно наслеђе, јер лелек за гуслама није надјачао опаску да не можемо са гуслама у Европу. Ако не може Црна Гора, може Србија.

Но како се Марко Краљевић није дао Муси Кесеџији тако се и ти Марко не дај савременим Кесеџијама. А што се тиче гусала, завршио бих са Његошем: „Ђе се гусле у кућу не чују, ту је мртва и кућа и људи“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: