Марко Милачић: Мурино, љубави моја
Тек када ме је Вук малоприје питао шта се то догодило на овом мјесту на ком смо се зауставили, овом мосту, па када сам морао да му одговорим, схватио сам сво ништавило тог великог зла, као никада до сада.
То НАТО зло је толико неописиво, да га је тешко свести на прост израз, на разумљив језик, некоме кога није прогутала лаж и пропаганда –
дјетету.
„Дјеца, њих троје, пошла су до продавнице да купе хљеб“, причам свом дјетету, нека зна, нека упија свијет онакав какав је, „а онда су се појавили авиони са неба и просули бомбе по њима, убили их.“
„Зашто?“ пита ме Вук.
Нисам знао како да му објасним осим да су то лоши људи, најгори на овој планети. Лоши, који су убили добре.
„Па њих више нема, је ли тако?“ опет Вук.
„Њих нема“, сналазим се, „али има нас који ћемо да се боримо умјесто њих и за њих. Важи?“
„Важи, тајо!“
(Извор: Марко Милачић/Фејсбук)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Sve ce ovo da rijesi patriota Becic nema sta da se sjekiramo.
Борити се глупо је горе него се не борити! Јер изгубиш и живот и све… треба да учимо!
Ne mogu da shvatim ljude koji bi željeli, za rad povrijeđene sujete, da se istorija ponovi. Marko, neka ti je živ i srećan potomak, makni se sa toga mosta i vodi dijete kući. Razmisli o tome što bi trebalo uraditi da se neke stvari (pa i one u Murinu) nikada više ne ponove. Obuzdaj sujetu, u ovom slučaju nemogući revanšizam i smisli plan da nam djeca više nikada ne dođu u situaciju kakva je bila situacija djece iz Murina. Unaprijed moraš znati da taj plan mora počivati na kompromisima koji nikome nijesu mili ali su, da bi naša djeca bila mirna i mirno provela djetinjstvo, neophodni. Prema tome pamet u glavu.