Марко Милунов агроном

Пише: Батрић Бабовић

Марко Милунов био је најумнији Бабовић.

Према ријечима многих понио је опис најзаумније личности.

Био је атлета, агроном, ауторитет.

Кршни горостас врлетне коњушке поткомовске крви посађене у плодну ријечну раван равне Будимље.

Марков отац Милун био је француски ђак.

Лингвистички питомац са Сорбоне и Дижона.

Предратни професор француског језика и књижевности.

У рату није био на страни комуниста.

Милун је то прескупо платио.

Изгубио је сина Бранка.

Виолинисту, полиглоту и ерудиту.

О тој болној рани остали су томови усмених казивања.

Званичне верзије и писаних трагова нема ни до данашњег дана.

Бранкова смрт постала је Маркова рак рана.

Загребачки свеучилиштарац и водећи берански агроном од тог бола никад није био слободан.

На дворењима мртваца уз врућу шљиву многи би започињали „вруће теме“.

„Срам те било“ рекао је на дворењу моје покојне бабе по оцу њеном брату од стрица.

„Твоји другови су ми убили брата“ и почео је да јеца.

Настао је мук.

Његове продорне плаве очи постале су океан.

На крају дворења су се пољубили.

Непосредно послије поклоњења над одром моје упокојене бабе.

Кад је била четрдесница запало га је да проговори о њеној удовичкој- ратној и послератној судбини.

Узео је флашу ракије, упутио поглед ка маси, сагао главу, завртио брзо пар пута и јецавим гласом почео да говори.

„Моја Милице, моја мученице! Куку и леле за тобом. И благош за тобом. Имала си велику дилему. Није ти било лако. Ови овамо а они онамо. Дјеца мала. Сиротиња моја Мике. А Мика у дилеми. Куд ће, шта ће. Ови овамо, а они онамо…овамо, онамо, овамо, онамо… ОВАМО са мужем. Није хтјела са браћом. Није хтјела са комунистима“.

Цијело вријеме док је говорио, он се клатио. На крају је тихо изустио: „Бранко мили брате“ и заридао до Господа.

Утисци у маси након говора били су различити.

Осмјеси, жал, подсмјеси, бол. И пуно тога што је тешко описати.

Права је срећа што се сахране не снимају и овековечавају филмским записима.

Андреј Тарковски остао би без материјала и идеја за филмску мисао.

Марко је био агроном широких схватања. Мјерио би размаке између воћака, нагибе осојних и природних страна, садржај хумуса у земљи…

Говорио је да воћка и ливада не могу заједно, да исто ђубриво није исто за крушке, шљиве, јабуке, да су у Будимљи у доба Немањића били богати виногради винове лозе, да Градац крије бронзано доба И покрајину Превалитану, да око воћке мора да буде све окопано и нагнојено…

Када га је један покварени сељанин питао зашто му воћка не рађа плода, одговорио му је из прве: „Превише си радио око ње.Воћка хоће мјеру“.

Сваког дана читао је београдску Политику и загребачки недељник Глобус.

Полице његовог дневног боравка красиле су књиге руских и француских класика на истоименим језицима.

У средини једне од полица стајала је слика покојног брата Бранка.

Кад би погледао слику увијек би заплакао.

Брзо би отварао све теме.

Стидне ваши, винова лоза, кенебек, рези, остара, дезире, Достојевски, Гогољ, Волтер, Дима, Балзак, Чехов, Иго, Црњански, Селимовић, Лалић, Андрић… и на крају Бог.

Умро је у дубокој старости.

Слика брата Бранка пред упокојење била му је најближа.

Детаљи се не могу описати ријечима.

Чак ни филм не би могао да амортизује тај сусрет душе са душом…

Његова супруга Јованка чува успомену на њега.

Старица од деведесет година која окопава врт и тријеби башту.

У пустињи древне Будимље чува прошлост од заборава учитељица која је напојила првим словима, бројевима, линијама и цртама бројне генерације.

Она је описменила потписника ових редова.

Троје дјеце и унука такође чувају успомену на Марка.

Будимља као његова вјечита тајна досегла је слојевитост Маркове Бранковине.

Одавно се Земља заклела Рају да се тајне дознају.

Да је тако показује мир изнад његове хумке.

Агроном је постао вјечност.

А земља је отишла земљи…

На нове агрономије, Божје њиве и Христове економије !

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: