Марковић: Црногорско законодавство о држављанству је шизофрено, а противљење његовим измјенама је шовинизам

,,На једној, другачијег мишљења ослобођеној, стручној расправи поводом најављених измјена закона о црногорском држављанству могло се чути и да ‘(…) су нацисти изгласали расне законе јер су били добро организовани, као и да је мањина у Јужној Африци изгласала законе апартхејда (…) а измјене закона о држављанству су управо на тој антиљудској линији’. Иронично или не, али у Црној Гори је стање сасвим обрнуто од оног каквим је представљено овом реченицом. Црногорско законодавство о држављанству је шизофрено, а противљење његовим измјенама је, у великој мјери, шовинистичко. Редови који слиједе показаће да овакав закључак, нажалост, није претврд.

Наиме, либерална демократија, и с њом повезан концепт грађанске државе каква је, номинално, Црна Гора, темељи се на начелу да они који су на једној територији подвргнути једној власти имају право (понегдје и дужност) да учествују, путем изласка на изборе, у организацији правила владања, без обзира на етницитет, вјерско или политичко опредјељење. Но, то није могуће без оствареног права на држављанство, које је својеврсна улазница за остваривање других права, па тако и права на обликовање политичког система путем гласања. А то право, управо с недемократским оправдањима очувања ‘чистоће’ система онако како је он постулиран од 2006. па надаље, систематски се негира десетинама хиљада наших суграђана, законским рјешењем које је према Индексу политике држављанства (CPI Index), међу најрестриктивнијим у Европи. Оној истој Европи у којој двојно држављанство у претходне двије деценије доживљава, усљед бројних фактора, свој преображај – од презира, ка његовој промоцији.

Индикативна је, у том смислу, и чињеница да је Црна Гора ставила резерву на примјену чл. 16 Европске конвенције о држављанству Савјета Европе, који се управо односи на изузетке од обавезног одрицања од претходног држављанства у поступцима стицања новог. Са друге стране, својим односом према дијаспори Црна Гора није вјерна ни принципима тзв. етничког држављанства – кроз прописивање строгих услова у виду нужног двогодишњег боравка исељеника прије аплицирања за црногорско држављанство. Заиста, може се поставити питање, како ће неки исељеник који баштини Црну Гору као суверену и независну и грађанску (што је дио дефиниције исељеника) и жели кроз добијање држављанства обнову и јачање те своје везе успјети у својој намјери, ако не борави двије године у Црној Гори, а то не може да учини јер нема објективних услова за то? По овом услову, Црна Гора одудара и од бројних других, невеликих емигрантских држава попут Ирске, Литваније или Словачке. Може се о појединачним законским рјешењима још нашироко писати, али суштина остаје иста, наводна одбрана ‘грађанске и демократске’ Црне Горе недемократским, антиевропским и алибералним рјешењима, која ће, надамо се, завршити као њихови, по посљедицама наказнији, духовни парњаци из прве реченице овог текста.“