Марковић: Решење за Косово и Метохију по примеру чешких Судета

Пише: Димитрије Марковић

Минхенски споразум, или како га још Чеси називају Минхенски диктат или Минхенска издаја, је уговор потписан 30. септембра 1938. године на основу кога је Чехословачка уступила Немачкој погранично подручје насељено претежно Немцима – Судетску област.

У Чешкој се ово наводи као највећи израз политике appeasement-а, односно политике уступака у свету до тада. Тако би вероватно и остало да садашња Влада на челу са Дачићем и Вучићем није 19. априла 2013. године потписала Бриселски диктат. Ово наравно није спречило Немачку да коначно, 15. марта 1939. окупира преостали део Чешке, баш као што ни уступање територије Косова и Метохије не значи и крај распарчавању Србије.

Питање Судетске области је решено након завршетка II Светског рата, 1945-1946 године депортацијом Немаца из Чехословачке. Почетком 1947. године председник Чехословачке Едвард Бенеш је примио документ од повереника за депортацију у којем је писало да је до 1. новембра 1947. године исељено укупно 2.170.598 Немаца, међутим на другом месту се наводи податак да је током 1945-46 године Чехословачку морало да напусти ВИШЕ ОД ТРИ МИЛИОНА ЉУДИ.

У ствари је тачан број од преко три милиона Немаца, а разлика се јавља због тога што је у првом случају реч о званичном списку (између осталог списак садржи и тачан број локомтива, вагона итд. којима је извршен трансопрт) који не садржи имена оних који су се самостално иселили или побегли.

Депортација је сматрана за чин праведне освете за став судетских Немаца према предратној Чехословачкој, за колаборацију и непријатељски однос према чешким грађанима пре рата и у току њега (не треба свакако заборавити и на депортације Немаца из Мађарске, Пољске, Холандије, Француске, Италије, Белгије и Луксембурга). Могло је да остане око 250.000 Немаца и то са ограниченим грађанским правима. На основу Бенешових декрета била је сва покретна и непокретна имовина немаца конфискована и припала је држави а изгубили су и држављанство.

У разговору (интервју како то обично кажу они којима србски језик није довољно добар) за Никад граница, господин Вацлав Дворжак, чешки режисер и интелектуалац, аутор забрањеног филма Чешке телевизије “Отето Косово”, је између осталог рекао: “Мислим да некада у будућности нешто слично чека и Косово и Метохију – исељење фашизованих Албанаца који не буду могли да докажу да су помагали Србима и другим неалбанцима у време дивљања екстремиста. Једном ће једноставно морати да спакују своје прње и оду”.

Ако помислите да овакво решење није примењиво када је у питању Косово и Метохија јер се ово ипак догодило давно, и да данас живимо у другачијем времену, бићете вероватно изненађени податком да је питање судетских Немаца добило свој епилог тек приликом приступања Републике Чешке Европској унији, тачније приликом усвајања Лисабонског уговора.

Наиме, чешка скупштина је Лисабонски уговор усвојила 20. фебруара 2009. али је истовремено, из страха да је можда тиме дала Европском суду правде право да екстензивно тумачи право о недискриминацији, и на тај начин доведе у питање примену тзв. Бенешових декрета при захтевима за реституцију имовине, усвојила пропратну резолуцију да “правни статус који се признаје Повељи о основним правима Европске уније, без икакве сумње осигурава, да ова не може деловати ретроактивно и на тај начин довести у питање правне и својинске односе који проистичу из чехословачког законодавства, пре свега из година 1940 до 1946, као ни досадашње процесе европских и домаћих судова, који ова правна и имовинска питања решавају”.

Дакле тако Чеси, а ми? Овде још само треба додати да овде није суштина депортација, односно исељење као такво, већ начин на који је то урађено,да ли је урађено на хуман начин или не, сетимо се само депортације Рома из Француске пре неколико година. Дакле, предлажемо као једино исправно и трајно решење оно што је предложио и г. Дворжак, дакле ИСЕЉЕЊЕ КОСОВСКИХ АЛБАНАЦА у матичну земљу, НА ХУМАН НАЧИН.

Није тачно да су Албанци освојили Косово и Метохију наталитетом, ово је нетачан и штетан приступ, немојмо заборавити и на њихово досаљевање из Албаније. Међутим, без обзира на то крајњи резултат је био исти, па се обично признавање права на отцепљење Косова и Метохије правдало речима “Чије овце, онога и ливада”.

ДА ЛИ ЈЕ ВРЕМЕ ДА ИСТЕРАМО ОВЦЕ ИЗ НАШЕ ЛИВАДЕ? Јесте ли били некада у селу код деде и бабе? Шта се ради када стока уђе у туђе?

Помера ли се међа до онде докле је стока ушла, или се истера и од власника стоке тражи надокнада штете? Зашто би са Косовом и Метохијом било другачије? Зашто да померамо међу на север? Је ли Косово наше или није?

Сетимо се, уколико мислите да ово није исправан став једног хришћанина, приче из Светог Писма о изгоњењу трговаца из храма: “… и отиде Исус у Јерусалим. И нађе у храму оне што продају говеда и овце и голубове, и мјењаче новца гдје седе. И начинивши бич од узица, изагна све из храма, и овце и говеда; а мјењачима просу новац и столове испретура”. Је ли време да истерамо трговце дрогом и нашим органима из храма?

Као основ за исељење косовских албанаца у матичну земљу би послужио и нови закон о држављанству, за који имамо примере и у законима земаља Европске уније. Држављанство би између осталог изгубили сви који имају и држављанство Албаније, бивши припадници тзв. ОВК (али и ОВПБМ!) и они који су их помагали. „Словачки председник Иван Гашпарович данас је потписао закон о држављанству на основу кога ће словачко држављанство изгубити свако ко затражи држављанство друге земље. (…)

Ова правна корекција је одговор на Закон о мађарском држављанству, који је прошле среде усвојио мађарски парламент. Закон снижава критеријуме за добијање мађарског држављанства и поједностављује процедуру његовог додељивања. У Словачкој се мађарски закон може тицати чак пола милиона људи мађарске националности.“ (Е15.ЦЗ/ЗПРАВY 31. 5. 2010)

Житељи Аустрије, Немачке и других држава НЕ МОГУ да имају двојно држављанство, једног морају да се одрекну.

“Након оштрих критика због депортације Рома из Француске, власти те земље сада припремају нову, али оштрију верзију закона о странцима.(…) Према предлогу закона који је јуче образложио француски министар за имиграцију Ерик Бесон, предвиђене су бројне казне и одузимање држављанства у више случајева, јавиле су агенције. Поред осталог, натурализовани Французи могу да изгубе држављанство уколико се утврди да је оно стечено лажним браком или ако је реч о лицима која својим понашањем представљају претњу француском друштву или животно угрожавају припаднике француских власти и полиције, на пример ако ране или убију полицајца.“ (29.09.2010. Радио Талевизија Војводине)
„Копенхаген – Дански парламент је усвојио пооштавање законских одредби о странцима, које предвиђају могућност протеривања странаца који су осуђени на затворску казну. (…) Према новом закону, сваки странац који у Данској буде осуђен на затворску казну треба да буде аутоматски протеран.(…) Пинд је поводом усвајања његових мера рекао листу “Информацион” да судови у земљи треба променом закона да буду ‘анимирани за офанзивнију праксу протеривања’.“ (Б92 25. 6. 2011). И тако даље.

Када је реч о Србима, односно повратку на Косово и Метохију, треба мислити не само на повратак избеглих и прогнаних од 1999 године до данас, њих око 250.000, већ и оних који су са Косова и Метохије избегли или су прогнани у току Другог светског рата и након тога, али и ДОСЕЉАВАЊЕ СТАНОВНИШТВА СРБСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ без обзира да ли су пореклом са Косова или не, и у том циљу је неопходно осмислити и спровести различите мере којима би се њихово насељавање на овим просторима подстакло.

Да ово није ништа неизводљиво пример је повратак српског и осталог хришћанског становништва, које је почело након ослобођења Косова и Метохије у Првом балканском рату. У почетку је српско становништво почело да се само враћа на ове просторе, а након тога је почело и планско насељавање по Уредби о насељавању Јужних крајева донете 20. новембра 1920 године, и по Закону о насељавању Јужних крајева донетог 11. јуна 1931 године. Да оваква политика не само да није неизводљива већ да даје резултате говори податак да је 1921. године на Косову и Метохији од укупног броја становника 69% становништва било албанске националности и 26% српске, а већ 1939. године 34% српског становништва и 60% албанског.

Насељавање вршити на првом месту у јужним крајевима на линији Витина – Качаник – Брезовица – Призрен – Драгаш – Велика Круша – Ђаковица – Дечани – Пећ.

Морамо, међутим, имати у виду да је повратак и планско насељавање српског становништва на Косово и Метохију мера која дугорочно може имати успеха само уколико је праћена мерама општег демографског опоравка србског народа, односно подизања наталитета.

Када је реч о имовини ситуација је једноставнија. „Сваку породицу, њиву, грађевински посед, ливаду, шуму, треба правно обрадити. (…) Ја мислим да сва та премеравања треба да ради Војни географски институт који је и војна и грађанска институција комплетно опремљена за то и он треба да добије од државе тај задатак и неопходна финансијска средства.“ (Проф. др. Ненад Милеуснић, члан одбора за економске науке САНУ, објављено у Српској речи 2004. године.)

Након реинтеграције Косова и Метохије у територијалне оквире Републике Србије, треба мерама физичког обезбеђења, савременим техничким средствима и на друге начине свести на минимум порозност границе према Републици Албанији на целој дужини од 113,4 км и на копненом и на воденом делу (113 км на копну и 410 м на води) како би се спречила илегална миграција, и како се неке будуће генерације не би поново суочавале са истим проблемом.

Дакле, из свега горе наведеног је јасно да решење увек постоји, само је питање имамо ли личне и политичке способности и храбрости да га спроведемо?

(http://www.vaseljenska.com)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: