Марковић: Завршни чин илити „сахрањивање“ Милорада Никчевића, Новака Аџића и Бобана Батрићевића

Пише: Велибор Марковић, адвокат

У прилогу ове објаве налази се фотографија предње корице књиге ,,Историја школства и просвјете у Црној Гори“, аутора мог стрица-ђеда Томаша Марковића (књига је из моје библиотеке, као једна врста породицног насљедја). На дну корице се види да је књига издата од стране Завода за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије“, дакле управо издавачке куће чији је директор за Црну Гору био Томаш, што се може лако провјерити.

Увјерен сам да тројица из наслова никада нијесу видјели ову корицу, а камоли да су књигу прочитали. У праву постоје увјерења и претпоставке, на које стога и ја као правник и адвокат имам право, али када се има у виду садржина дијела предговора књиге, који сам већ објавио, гдје се види да се Томаш у своје и у име својих сарадника из завода захваљује тадашњем министру Владимиру Поповићу и још тројици угледних науцника и интелектуалаца на сарадњи, помоћи и подршци приликом рада на књизи, онда то више нијесу увјерења, већ цињеница која би за сваку особу под условом да није малоумна, требала да буде довољна да закључи ко је аутор.

Но, за разлику од дозвољених претпоставки у праву, они који се представљају научницима, а посебно историчари, морали би да у свом раду искључиво користе чињенице које црпе из историјских извора. То тројица из наслова нијесу учинили, с обзиром да нијесу ни били у стању, негу су писали или говорили без следећег:

-оригинала или копије рукописа књиге из којих би се закључило да аутор књиге није Томаш Марковић, него Савић Марковић-Штедимлија;
-Савићеве изјаве, писмене или у форми тврдње, да је он, а не Томаш, аутор наведене књиге;
-Томашеве изјаве, такође писмене или у форми тврдње, да он није аутор, него да је аутор Савић;
-пошто из текста Бобана Батрићевића произилази да књига ,,Историја и школства у Црној Гори“ наводно није једина коју је Савић објавио под именом ,,сеоског уцитеља“ Томаша Марковића (видјели смо и да је била неистинита Батрићевићева тврдња према којој је Томаш био сеоски учитељ), требао је да наведе која је то још Савићева књига објављена на Томашево име.

Наравно, неће је наћи.
Према томе, све неистина до неистине.
Е сад, пошто тројица из наслова нијесу била у стању да доставе ниједан једини доказ или макар траг за своје тврдње, што би требало да налазе лична и професионална савјест сваког ко себе држи одговорним за изречено, ево да им помогнем у даљем трагању, тако што ћу их упутити одакле прича о наводном Савићевом ауторству књиге под Томашевим именом. Не ради мене, него како би убудуће више водили рацуна о томе како утврдјују чињенице и тиме спријечили своју јавну компромитацију.
Наш породични рођак и пријатељ пок. Милован М. Вукотић, судија, предсједник тадашњег Вишег привредног суда (у рангу Врховног суда), прави интелектуалац и ерудита, који се хонорарно бавио и лектуром, упозорио је Томаша извјесно вријеме након издавања књиге, да се из једног круга, којем је припадала протува у лику каснијег академика Дукљанске академије наука и умјетности Данила Радојевића, покушава пласирати прича о томе како стварни аутор књиге није он, него Савић, при чему ће се као аргумент за такву тезу искључиво користити то што се на неким мјестима у књизи наводи хрватски израз ,,југославенски“, а не ,,југословенски“.

Тај круг у својој прљавој работи није имао сазнања да је Томаш значајан дио података добио од Архива у Задру, о чему сам већ раније писао, боравећи тамо о трошку буџета СР Црне Горе, која га је и ангажовала на писању књиге, а тројица из увода могли су Томашево ангажовање да провјере у Државном архиву Црне Горе.

Истина, читајући књигу, ја у њој нијесам могао да пронађем израз ,,југославенски“, што значи да ако га нема, и у овом дијелу је пласирана неистина од стране мрачних кругова задужених за фалсификовање историје Црне Горе. Није ово толико битно, али је битно то што нико, па ни тројица из наслова не наведоше ниједан једини доказ, изјаву или тврдњу да Томаш није аутор наведене књиге.

То неће ни бити у стању. Као што не би било ни да наведу шта је са другом књигом ,,Историја школства и просвјете у Црној Гори’, посто је ова прва, а испод предговора је најава да је друга у припреми за штампу.

Добро ми је познато из приче мог оца, а то је и личило на Томаша, да је те провидне и бруталне неистине само кратко прокоментарисао ријечима ,,могу да тандарају што хоће“. У том погледу је сличан њему и мој отац, пензионисани судија, предсједник Грађанског одјељења Врховног суда Црне Горе и Предсједник Врховног суда Црне Горе, који ,,гази“ 93.годину и који ми је након што сам га једном приликом критиковао због тога што се, иако је небројено пута присуствовао Томашевом мукотрпном раду на књизи, није ставио у заштиту имена свог стрица, такође кратко прокоментарисао ,,богоми немам од кога да га штитим“.

Негдје сам ја разумио и Томаша и Марка. Они су ипак из неког другог времена, у којем се сваком знало његово мјесто. Али ово није сада то вријеме.

И зато ја вала хоћу, иако и сам знам да немам од кога. Дубоко увјерен да за озбиљног правника, историчара и лингвисте није довољно формално образовање, већ је нужно да у свом раду користе чињенице и историјско-правне изворе, а за то је прије свега неопходна систематичност и објективност. А за ово посљедње да је човјек поштен, а не да је острашћени фалсификатор. Па пошто сам у претходној објави раскринкао неистине наведене тројице, ред је да их овом и сахраним. Довољно од мене, а помен нека им држи ко год хоће.

Извор: Фејсбук

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: