Марксистичко-лењинистички поход на цивилазацију (I дио)

Пише: Лука Кешељевић

Мото: „Верујем да је и онда било дроге када су Маркс и Енгелс храбро смишљали социјализам и комунизам без суда Божије правде и Његових закона.“
Богдан Булајић, академски сликар из Новог Сада

Овај спис посвећујем пријатељу Вељку Васиљевићу зато што ме је у једном разговору подстакао да напишем нешто о теоријским основама марксизма и о његовој примјени у нашем радничком самоуправљању.

На први поглед ова тема уопште није актуелна, но то је само први утисак. Прошли вијек многи сматрају за до сада најгори у историји цивилизације. За оправданост ове констатације довољно је навести да је идеологија нацизна прогутала од осамдесет до деведесет милиона људи, а идеологија комунизма и до сто милиона. Добрица Ћосић у чувеној триологији „Време зла“ каже да се Европа бори између два зла, комунизна и нацизма. На жалост, то мјесто нијесам пидвукао, није тада било Вељка да рада да ме на ово подстакне. Те идеологије не само што нису временски далеко, и не само што се осјећају њихове последице, већ поражавајуће је то што ти тоталитаризм и данас латентирају и чекају згодан тренутак да оживе. Стога је ова тема актуелна.

Након преломне 1989, то јест након пада „челичне завјесе“ – како се то називало на Западу, или послије слома „раја на Земљи“ – како се то представљало на европском Истоку, сматрало се да је марксизам мртва мисао, што свакако, не стоји, јер то је систем мишљења који захтијева нове увиде. Истини за вољу, све земље које су биле под совјетском окупацијом преко ноћи су завршиле са последњим остацима комунистичких режима – што је најбитније – са тајним службама, па су за то брзо кренуле са подизањем стандарда и за то су том брзином обновиле оно што им је вишедеценијски тоталитаризам уништио. Тако, рецимо, Чешка Република сада већ спада у високо развијене државе, а прије 1989. чак бивша СФРЈ била је у много чему испред ње. Треба добрано да радимо да би стигли Румунију, која је уз Бугарску, у групи бившег варшавског блока доживјела најнижи степен опоравка и напретка.

Наш је основни проблем у томе што нисмо имали снаге да проведемо процесе које су учиниле земље које су стењале под СССРом, већ стари актери, односно „дубока држава“ само промијени капе и значке и настави да нас води у „свијету будућност“, сада под новим мундирима. Неки у међувремену посташе милионери, а и даље продају причу о своме социјализму. Наставници марксизма и радничког самоуправљања нам сада шире европске видике. Куд који – скоро сваки је добро прошао, већина их се „добро снашла“ – како се то у ери транзиције, којој код нас, изгледа, још нема краја – популарно каже. Неки се и нијесу много сакривали, други „допунили“ своје школовање, закитили се другим дипломама, па нам и даље „кроје капу“ и продају рог за свијећу исто као што су чинили прије – за европски Исток, али не и за нас – преломне 1989. Можете замислити наставника марксизма и радничког самоуправљања који ђацима дочарава како се успјешно спроводи у дјело идеја комунизма, у којој више неће бити, ташни, машни, ни шешира, гдје ће сви бити једнаки, гдје капиталисти неће тлачити пролетеријат и не само то, већ да ће у наредном, то јесте у овом садашњем вијеку та идеја побиједити у читавом свијету, јер је он далеко напреднији од капитализма. То учен човјек да предаје ђацима? Могуће је да сам у то вјерује, али чињеница је да види ријеке људи који иду из овог земаљског раја у капиталистичку Западну Њемачку да се спасу од сиромаштва и да зараде себи и породици за живот. Колико знамо, тада у државе као што су бивши СССР, Пољска, Румунија наши људи нијесу ишли да раде, већ – ако је понеки ишао – то је било само да нешто потргују и одмах назад. После ти исти људи ђацима држе предику о д е м о к р а т и ј и – тој буржујској тековини – против које се борио њихов учитељ Лењин. А да им је те теме неко тада поменуо, био би контрареволуција и опортуниста. Не смета им што су сада то сами постали.

Ево шта Лењин, тумачећи Маркса, каже о демократији: „Маркс је одлучно уочио
с у ш т и н у капиталистичке демократије, рекавши у својој анализи искуства Комуне: угњетаваним дозвољавају да једном у неколико година решавају који ће да их представник угњетачке класе у парламенту представљати и тлачити!“ (Владимир Иљич Лењин, „Држава и револуција. Задаци пролетеријата“, БИГЗ, Београд, стр. 79.).

На страну учитељи самоуправљања. Демократија, свакако, није савршена, нити је и једна једина људска тековина доведена до савршенства. Али, за разлику од лењинизма или титоизма, демократија није пунила голе отоке нити гулаге. У демократији свачији глас једнако вриједи, онога ко је више учен, као и онога што је мање учен. То је лоша страна демократије. Али, она свакоме даје могућност да другогоме образложи зашто је нешто добро, односно, лоше или, на крају крајева, да га убиједи (убиједити од ставити некога у биједан положај) у нешто. Ето, и демократија је једна од цивилизацијских тековина која се нашла на удару марксиста.

Наставиће се…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: