Маркуш: Измишљање нових митова у режији Владе Црне Горе

Ви у Закон (јер имате већину у Скупштини) можете написати да је Паја Патак или Мики Маус изградио Цетињски манастир иако постоји документ да га је изградио Господар зетски Иван Црнојевић 1484.г. када није ни постојала држава Црна Гора.

Из Владе Црне Горе саопштено је сљедеће:

„Истина: Најбоља потврда да утврђивањем државног власништва над вјерским културним добрима држава не намјерава да угрожава права вјерника јесте чињеница да је Пријестоница Цетиње, а не СПЦ, уписана као власник Цетињског манастира, па то ни на који начин не ограничава права и слободе свјештенства и вјерника СПЦ у једном од најзначајнијих културних, историјских и вјерских здања у Црној Гори. Дакле, предложени закон утврђује имовинска права државе над вјерским објектима које је сама држава градила и стицала кроз вјекове и који представљају културну баштину и имовину свих грађана Црне Горе. Овим законом се не уређује вјерски живот унутар било којег вјерског објекта, нити се било ко избацује или усељава у вјерске објекте.“

Ви и у катастар (јер је под управом Владе) можете написати и да је Мјесна заједница Стари град на Цетињу власник Цетињског манастира јер се налази на територији Историјског језгра, међутим не постоји ни један документ чак ни од комунистичке власти да је Цетињски манастир одузет Православној Митрополији црногорско – приморској. Као некадашњем предсједнику Цетиња сигурно би ми било познато да је другачије. 

Умјесто измишљених нових митова у режији Владе Црне Горе прилажем Вам Оснивачку хрисовуљу Цетињског манастира дату од Господара зетског Ивана Црнојевића која гласи:

Возљубљена браћо!
Ноћ у сну, а дан приближи се!
Одбацимо дјела тамна и будимо чеда свјетлости!
И чујмо шта говори Слово Божје бесмртно ка људима:
– Приђите к мени сви утруђени и обремењени, и ја ћу вам дати покоја!
И опет, творећи чистоту, коју хвали рекавши:
– Блажени чисти срцем, јер ће ти Бога угледати!

Стога и ја, гријесима смјерни и недостојни роб Христу назвати се Иван Црнојевић, попуштањем Божјим заради сагрешења мојих, кад сам био изгнат из мога отачаства измаилтским царем, султаном Мехмедом, који многа царства прими и многе цареве побиједи, и нико њему супротставити се не узможе, и када сам дошао у стране Италије, нађох пречудни храм Пречисте Владичице наше Богородице, близу града званог Јакина, звани Де Лорита, и у њему видјех нерукотворени образ Пресвете Матере Бога нашега, која многа чудеса и знамења ствара, што и очима нашим видјесмо, и падох ничице на земљу пред њеним страшним образом, и помолих се њеном милосрђу, и објете моје свесрдачно дадох њеном благоутробију:

Ако се умилосрди на мене, недостојнога роба својега, и поврати ме у земљу отачаства мојега, да потрудим се цркву створити у часно име њено.
И прошење моје испуни, и ја се потрудих сведушно и свесрдачно објете моје испунити, колико ми би могућно. И саздах храм на мјесту званом Цетиње, у славу и хвалу те Госпође, Матере Божје, у име Рождества њеног.

И манастир при њој створих за покој монасима, који и Митрополија зетска назвасмо, ако буде угодно милостивој Госпођи.

И приложих њеном пречасном храму колико ми би могуће, у договору са подружјем мојим и синовима мојим.

Најпрво приложих подвиноград мој, на добро, који сам насадио трудом мојим, да се даје вина готова половина цркви од сваке љетине.

И још приложих што год су имали Остојићи, Ратко са братом и синовцима, доње добро, па Илијину земљу и лозе и гору и воду и свеколико. А њима дадох у замјену добром вољом на Зачиру земљу за земљу, а лозу за лозу, дуб за дуб – увијек у власништво. И још даровах једну воденицу моју у Ободу, која је према воденици комске цркве, да буде замјена. И што је било кућне земље, то све рекосмо да су стубови црковни. И још приложих стругаре са метохом њиховим, да ту станују кметови црковни, који ће радити цркви.

И тако учинисмо за кметове који се населе на црквене баштине, све на добро, да ни једнога дана господскога не дају никоме, нити да им на работу заповиједа ико осим црква своју работу, а они су црквени работници. И још да дају цркви свака кућа по три крбље вина и по један стар пшенице, а други стар уродице (?).

И још приложих планину нашу баштинску Ловћен, што год је радне земље свеколико, или да је црква сама обрађује или да је даје на доходак. И ко год би на доходак посијао жито, да даје цркви четвртину и да сваки свој доходак жита преда манастиру. И да нико не сије без питања црквених отаца – архијереја с братијом. И тако, на тај начин приложих дохотке од Горњег поља на Цетињу што је год наше међу казивањима и по биљезима који су постављени – ко сије да даје цркви четвртину на Цетињу – докле смо ми за себе држали, давана је трећина дохотка.

А за дату земљу учинисмо да се даје цркви четвртина, да је сваки сам доноси у манастир. Још приложих једну воденицу горњу, на Врелима. И још приложих ступ земље горњем добру којим се заложио Ђорђе Мркишић за 40 перпера на залогу. Ако ли је узмогне откупити Ђорђе за себе, али за другога никога, да да цркви 40 перпера, а земљу да узме за себе. Ако ли би хтио да је цркви откупи а другом да је прода – да не могу да је продају.

И још приложих други ступ земље на Јаблану који ми заложише Остоја Радосаљић и Ђорђе Мркшић за 80 перпера. Ако ли би је могли откупити сами за себе, а ни за кога другога, да дају цркви 80 перпера, а земљу да узму за себе. Ако ли би хтјели да је цркви откупе, а другоме да је продају – да не могу да је продају. И ова оба ступа земље, које су код мене заложили, и ја им дао готове динаре моје, познато је свим Цетињанима и свим кметовима добрским. И још приложих од царине которске 30 перпера да се дају цркви сваке године на Рождество Пречисте.

И још приложих од Дубраве коју посјекосмо на Цетињу како иде пут од Цетиња к Вртијељци, десну страну од Ђинова брда до наше међе, да нико ништа не смије таћи осим цркве. И још приложих дрва наша законита која о Рождеству Христову доносе Врељани и Угњани: свака кућа по 80 бремена (сиц!), и то увијек да предају манастиру. Још приложих на Цетињу комад земље пред црквом, од потока у понор и до пута који иде ка двору, нека је цркви за ћипур ( ћипур – градина, прев.). И ово што смо приложили Светоме часноме храму Пречисте, нијесмо то коме силом замијенили ни одузели што нијесам ја коме дао или родитељи моји.

И још што је имала мала црква комска и Горица, које су обје саградили наши родитељи у име Пречисте. И како су запустјели судом Божјим, и то и свеколико приложисмо овоме часноме храму пресвете Владичице наше на Цетињу – или су кметови, или земља или виногради, или воденице, или дохоци од царине или од соли или од рибе. А ова црква да чува сјећање на ктиторе кад им исходни дан. И да има два или четири калуђера који ће држати службу Божју у Пречистој.

Ако ли би се кад Господ Бог умилостивио, и Пречиста Његова Мати, да се оне цркве опет наслиједе и обнове у смирењу како је и прије било, да је црква слободна да свака своје узме. А оци архијереји ове цркве, или ко буде старији, да свиме тиме овладају и дају све под заповијест овој цркви. И још учинисмо са најсветијим оцима архијерејима, с преосвештеним Митрополитом зетским, кир Висарионом, и са Епископом кир Вавилом, и са братијом цијелом: да буде овдје у манастиру Пречисте општежитије, имали мало или много, и да ниједан брат није вољан себи ништа присвајати или у својој ћелији држати осим заједничког, како свуда гдје су општежитија при манастирима закон налаже. Ко се усуди да разруши општежитије и постане преступник закона општежитија по својој вољи, да га скруши Мајка Божја и душом и тијелом!

И да прими педепсију и изгон из манастира као Божји преступник и злобник. Тиме ти се молим, Мати Пречиста Владичице Богородице, и надам се у Творца Бога мојега да ће за вјекове бити сачувана тајна ријечју неизречена. Прими овај мали мој принос у дар као сина својег, и Бог наш два новчића оне убоге удовице. И покри ме кровом милосрђа твојега и буди ми помоћница у данима Страшног суда. И по сада нека изволи господовати земљом овом или син моји или унук, или други когод од другога племена и другога језика који буде одређен Судом Божјим.

Тога срдачно и смјерно молимо и заклињемо да наши више назначени прилози буду поштовани неизмијењено и стално, на вјек вјеков овом часном храму Преславне Матере Бога нашега. А ја сам Божјим црквама ништа не узех, ни порекох, него чак колико узмогох – приложих и то потврдих. Ако ли се дрзне злобе сијач и наш супарник ђаво нешто одузети или порећи од онога што смо написали, нека такви буде проклет од крепке деснице Владике Великога нашега Творца неба и земље! И силе часног и животворног Крста!

И од Апостола врховних, и од тајни Светих отаца пониклих. И од свих светих од вијека Богу угодних. И да су подобни Јуди издајнику. И наречене узми и разапни, крв њихова да се пролије на нас и на чеда наша, и Пречиста Мати Божја супарница да му буде на страшном нелицемјерном суду!

У љето 1485. писа се, мјесеца јануара, 4. дана, на Ријеци. Тога ради и потписујемо и печат наш обични постављамо на знање свима.

У Христа Бога благовјерни и Богом штићени господар зетски, Иван Црнојевић.