Маркуш: Кад „Црвенкапица“ из Пиве прича бајке

Јован Маркуш, публициста и културни и политички активиста српског народа у Црној Гори, оцијенио је да посланица ДПС Александра Вуковић треба прво да научи понешто, прије него добије ријеч у Скупштини Црне Горе.

„Црвенкапица“ из Пиве (мр Александра Вуковић) прво треба да научи понешто, па да проговори у Скупштини Црне Горе и гласа о поништењу одлука Велике народне скупштине из 1918. године“, казао је Маркуш.

Подсјетио је шта је писао у листу „БАЛКАН“ њен узор Јован Пламенац, политички вођа Божићне побуне и предсједник Владе Краљевине Црне Горе у егзилу.

У Црној Гори, 28. новембра, 1920. године, одржан је конскулт народа који је потврдио одлуке Велике народне скупштине  у Подгорици („Подгоричке скупштине“), из 1918. године.

Корисно је, додаје Маркуш, прочитати што о Самоопредељењу  црногорског народа, тј. Одлуци народа Црне Горе од 28. новембра 1920. г., коју потписије Јован Пламенац, предсједник Владе Краљевине Црне Горе у егзилу и политички вођа Боожићне побуне из 1919. г.

Послије амнестије учесника Божићне побуне и Јован Пламенац, предсједник Владе Краљевине Црне Горе у егзилу и политички вођа Боожићне побуне из 1919. г, вратио се 1925. г. у отаџбину. Да би могао остварити пензијска права, примјерена дужностима које је обављао у Краљевини Црној Гори, постављен је на положај министра – резидента. Иако се радило о само формалном чину постављења, то је изазвало револт код једног броја посланика у Народној скупштини Краљевине СХС.

Од народног посланика из Црне Горе Риста Јојића поднијета је интерпелација о Јовану Пламенцу, бившем предсједнику краљеве владе, гдје га оптужује “да је послије, уједињења, у туђини радио противу ове државе и да је он творац одметничке акције у Црној Гори као и свију зала која су истекла из ње“.

Услиједила је и полемика у штампи поводом интерпелације у коју се укључио и Јован Пламенац. У опширном одговору, на читавој првој станици београдског листа “Балкан“ од 31. децембра 1925. Јован Пламенац је јавно потврдио своје ставове које је дао исљеднику приликом саслушања.

У одговору, између осталог, пише сљедеће:

“Г. Јојић буни се и протестира ради тога, што ме је Његово Величанство Краљ благоизволио примити у аудијенцију; што ме г. Министар Председник прима, и при томе тражи ни мање ни више него да ја не смијем у овој држави имати никаква права! Чудновато је ово и овакво схватање г. народног посланика о Држави и правима њених грађана… Ја сам се борио за васпоставу Црне Горе из моралних и политичко-економских интереса нашег народа и цијеле наше нације. Стајао сам на челу те борбе као вјеран војник и одан син Црне Горе до потоњег издисаја моје херојске Отаџбине и мога мученичког старог Краља, који је кроз толика мучна деценија хрвао мачем и пером за остварење идеала српског народа. Онај, који је био вјеран свом Краљу и својој Отаџбини тај ће бити исто тако вјеран и њиховим моралним и законитим насљедницима – Његовом Величанству Краљу Александру И Карађорђевићу и држави Срба, Хрвата и Словенаца…
Ја сам, као државник, стварао и подизао Српство, а г. Јојић га је рушио. За чији је рачун то вршио он то сам зна.
Г. Јојић се стално у својој интерпелацији позива на Подгоричку Народну Скупштину. Али одлуке такозване Подгоричке Скупштине немају никакве вредности, нити са државно-правног становишта, нити са интернационалног права..“

Доадје, да позивати се на овакву Скупштину, значи не само вријеђати част, понос и српске патриотске осјећаје Црне Горе и Шумадије него и распаљивати мржњу и подизати Хималаје између та два народна дијела; а то је опасна ствар, јер су раније Црногорци и Шумадинци имали само спољњи национални проблем а данас имају и унутрашњи.

„Ни један далековиди државник не смије ово губити из вида. Велике силе су на почетку у години 1920. донијеле одлуку, да се и у Црној Гори изврше избори, у исто вријеме, кад се буду вршили избори у држави Срба, Хрвата и Словенаца за њену конституанту – на дан 28. новембра 1920. године; али, да ти избори у Црној Гори, имају бити вршени под контролом савезничких Великих сила са правом, да се Црногорци могу тога дана изјаснити, било за конституанту државе Срба, Хрвата и Словенаца, било пак за свој посебни парламент„, пише Маркуш.

Комисији су, додаје он, дате инструкције, да у свему има изаћи Црногорцима у сусрет, како би се могли потпуно независно изјаснити о даљој својој државној судбини.

„Та речена изборна Комисија је дошла у Црну Гору и контролисала изборе, који су извршени на дан 28. новембра 1920, о чему је поднијела колективан извјештај тадашњем међународном форуму – савезничким великим силама, као и посебан извјештај својим владама. И тек на основу извјештаја поднесених од стране речене Комисије, Велике силе су донијеле одлуку, да повлаче своје акредитоване министра код црногорске владе и да укидају екстериторијалност истој, као и свим црногорским легацијама и конзулатима на својим територијама – мотивишући исту слободном одлуком црногорског народа – израженом под њиховом контролом, на дан 28. новембра 1920, да се Црна Гора сједини са државом Срба, Хрвата и Словенаца“, цитира Маркуш, даље наставајући.

„Тек послије овога упутиле су ми велике силе савезнице ноте горње садржине. Прва, која је упутила црногорској влади, била је влада Француске Републике. Њена је нота од 20. децембра 1920. Иза овога су следовале и ноте осталих Великих сила. Све ноте носе наслов: Његовој Екселенцији г. Ј. С. Пламенцу, Министру председнику и Министру Иностраних Дела Црне Горе – Неуиилy – Према овоме јасно је за сваког да је Краљевина Црна Гора, као независна држава међународно постојала стварно до 28. новембра 1920. године када су почеле Велике силе, да саопштавају своје односне одлуке црногорској влади“.

Србији су, додаје он, односно држави Срба, Хрвата и Словенаца, тек послије 1920. дале Велике силе право на ратну одштету Црне Горе.

„Дакле, послије Самоопредељења црногорског народа од 28. новембра 1920… Такође треба и то знати, да у оно вријеме кад су признавале Велике силе владу Црне Горе, нијесу признавале државу Срба, Хрвата и Словенаца. Онај који још није био рођен не може одрицати ономе живот, који је већ постојао, као што је тада и у то вријеме, постојала међународно Краљевина Црна Гора. Извршени избори у Црној Гори на дан 28. новембар 1920. г. под контролом Великих сила, имају се сматрати као Ослука народа Црне Горе, да се обје државе – Краљ. Црна Гора и Краљ. Срба, Хрвата и Словенаца – сједине у једну заједничку државу; тим прије што је црногорска влада дала Великим силама савезницама пристанак на Конференцији мира у Сан Рему 1920, да се поменути избори могу извршити под контролом Великих сила'“, каже Маркуш.

Завршетком ових полемика, истиче Маркуш, престало је интересовање у јавности према, без сумње, најистакнутијој личности некадашње црногорске политичке емиграције Јовану Пламенцу.

„Краљевину Црну Гору, само по имену, су покушали да обнове фашисти и црногорски сепаратисти 1941. године. У тој пародији није учествовао Јован Пламенац, знајући како ће се завршити савез сепаратиста са фашистичком влашћу која је практично протјерала црногорске емигранте после 1921. године из Италије“, каже Маркуш.

У прилог томе, доставља извор, Балкан, Београд, бр. 358, 31.12.1925.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: