Маркуш: Краљ је био неподобан, а подобне су биле удворице

Спречавање повратка земних остатака краља Николе у отаџбину је био опипљив знак помраченост 20. вијека на нашим просторима. Краљ је био не­по­до­бан, а по­доб­не су би­ле удво­ри­це. Они ни­је­су вла­да­ли жи­ви­ма већ и мр­тви­ма, пише у својој књизи „Повратак краља Николе у Отаџбину“, публициста Јован Маркуш.

Преносимо дио из увода његове књиге објављене 2001. године.

Ди­на­сти­ја Пе­тро­вић-Ње­гош сим­бо­ли­зу­је је­дан ду­ги и за Цр­ну Го­ру пре­суд­но зна­чај­ни пе­ри­од исто­ри­је и ло­гич­но је да у на­ма иза­зи­ва осје­ћа­ње по­но­са и до­сто­јан­ства. Ни­је пре­тје­ра­но ако ка­же­мо да је она сво­јим дје­ли­ма и под­ви­зи­ма свје­до­чи­ла исти­не ко­је су мје­ра не­у­ни­шти­вог људ­ског до­сто­јан­ства.

Краљ Ни­ко­ла I је био сед­ми и по­сљед­њи вла­дар из све­то­род­не ло­зе Пе­тро­ви­ћа. У цјелокупној исто­ри­ји Цр­не Го­ре књаз-краљ Ни­ко­ла I не­сум­њи­во при­па­да ње­ним нај­зна­чај­ни­јим лич­но­сти­ма.

Краљ Ни­ко­ла I је био не са­мо вла­дар, по­знат и при­знат у Евро­пи, не­го ју­нак, пје­сник и му­драц ме­ђу европ­ским вла­да­ри­ма. Цр­ној Го­ри је до­нио не­за­ви­сност, ве­ли­ки ме­ђу­на­род­ни углед, био је­дан од нај­зна­чај­ни­јих но­си­ла­ца све­срп­ске иде­је сво­га вре­ме­на као и ви­зи­о­нар ин­те­гра­ци­ја при­мје­ре­них европ­ском окру­же­њу.

За ври­је­ме ње­го­ве ду­го­го­ди­шње вла­да­ви­не др­жав­на те­ри­то­ри­ја Цр­не Го­ре се ско­ро уче­тво­ро­стру­чи­ла уз ла­ко ви­дљи­ви ду­хов­ни, кул­тур­ни и со­ци­јал­ни пре­по­род др­жа­ве и на­ро­да. Краљ Ни­ко­ла И је је­дан од нај­зна­чај­ни­јих гра­ди­те­ља и за­ду­жби­на­ра на­шег на­ро­да по­сљед­њих вје­ко­ва. Он је био чо­вјек ду­бо­ке хри­шћан­ске вје­ре, вјер­ске то­ле­ран­ци­је, оста­ју­ћи до кра­ја вје­ран пра­во­сла­вљу и пре­дач­ким све­ти­ња­ма.

Кра­љев жи­вот­ни пут је био тр­но­вит, још те­жи, ско­ро тра­ги­чан крај у ту­ђи­ни. У ства­ри, ње­гов ово­зе­маљ­ски крај је от­по­чео ње­го­вим од­ла­ском из Цр­не Го­ре 1916. го­ди­не, иако су ље­ка­ри слу­жбе­но кон­ста­то­ва­ли ње­го­ву смрт 1. мар­та 1921. го­ди­не. Ври­је­ме као да је по­ка­за­ло да и смрт зна да сја­ји што ду­же тра­је, као да је пад пред­о­сје­тио три­јумф ле­та а сте­пен тра­гич­но­сти сте­пен ње­го­ве ве­ли­чи­не.

Кра­љу Ни­ко­ли I као и вла­ди­ци Ра­ду – Ње­го­шу би­ла је су­ђе­на при­вре­ме­на са­хра­на, ко­сти су им пре­ме­та­ли и се­ли­ли, скр­на­ви­ли гроб­ни­це а пра­ху њи­хо­вом и за­вјет­ној ми­сли не да­ли ми­ра. Из­ба­чен је из чи­тан­ки, про­тје­ри­ван из но­ви­на, за­бра­њи­ван у исто­риј­ској и по­ли­тич­кој ли­те­ра­ту­ри.

Спре­ча­ва­ње кра­ље­вог по­врат­ка у отаџ­би­ну је био опи­пљив знак по­мра­че­но­сти два­де­се­тог ви­је­ка на на­шим про­сто­ри­ма. По­сљед­ње за­вје­шта­ње и во­ља оду­вјек су би­ли вр­хов­ни за­кон за сва­ко по­ко­ље­ње. Га­же­ње те во­ље ука­за­ло је на крат­ко­ви­ду па­мет и сље­пач­ко јед­но­у­мље. Огре­ше­ње у од­но­су на јед­но све­то за­вје­шта­ње и са­мог за­вје­шта­о­ца је био гри­јех и у од­но­су на до­сто­јан­ство на­ро­да и ње­го­ва исто­риј­ска зна­ме­ња. То је био гри­јех про­тив прав­де јер је пред­ста­вљао не­прав­ду пре­ма јед­ној епо­хи и љу­ди­ма те епо­хе; али ни­шта ма­њи пре­ма ге­не­ра­ци­ја­ма ко­је су по­сли­је њих до­шле јер им је оста­вље­на у на­сле­ђе отров­на ја­бу­ка раз­до­ра и пла­ћа­ње дан­ка не­чи­јим бес­па­ме­ти­ма.

Ши­ре­ње то­бо­жњих стра­хо­ва, из­ми­шља­ње вје­шти­ца, про­из­вод­ња не­при­ја­те­ља, па­то­ло­ги­ја по­доб­но­сти, ства­ра­ње кул­та лич­но­сти, иг­но­ри­са­ње во­ље на­ро­да, сва та ан­ти­и­сто­ри­ја, пла­ши­ла се и та­кве ма­лен­ко­сти као што је обич­на кул­тур­но-ци­ви­ли­за­ци­ска са­хра­на дав­но умр­лог цр­но­гор­ског вла­да­ра.

Краљ је био не­по­до­бан, а по­доб­не су би­ле удво­ри­це. Они ни­је­су вла­да­ли жи­ви­ма већ и мр­тви­ма. За њих је би­ла исто­ри­ја са­мо оно што они чи­не. Ово су би­ли зна­ци рас­цје­па соп­стве­не сви­је­сти и уни­же­ња на исто­риј­ском рас­пе­ћу. Три­јумф ла­жних ври­јед­но­сти над ду­бљом исти­ном са­мог по­сто­ја­ња у сло­бо­ди и за сло­бо­ду, као и над сми­слом чо­вје­ка, про­из­вео је ври­је­ме ко­је је би­ло про­тив­но и исто­ри­ји и здра­вом ра­зу­му.

Ако су не­људ­ска за­бра­на и за­бо­рав би­ли ри­је­ка смр­ти, он­да је по­ку­шај и пам­ће­ње оних ко­ји су за­хтје­ва­ли кра­љев по­вра­так у отаџ­би­ну пред­ста­вља­ли вре­ло жи­во­та. На кра­ју се схва­ти­ло да др­во не мо­же да ра­сте у јед­ној зе­мљи, а да ли­шће ве­не у дру­гој. По­вра­так кра­ља у отаџ­би­ну је био са­мо ко­рак у на­ма и пред на­шом сви­је­шћу, на пу­ту очи­шће­ња и про­свје­тље­ња од јед­но­у­мља и мра­ка, а нас са­мих од сра­ма и сти­да пред бу­ду­ћим по­ко­ље­њи­ма.

Краљ и ње­го­ва сјен као два бли­зан­ца пра­ти­ли су нас ско­ро чи­тав два­де­се­ти ви­јек, а на пра­гу но­вог ми­ле­ни­ју­ма ни­је те­шко уочи­ти да је Ни­ко­ла I оби­ље­жио епо­ху за ду­же не­го они ко­ји су је за кра­ће ври­је­ме упро­па­сти­ли.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: