Маровић-Молотов: Црвена нит везе

Морам признати да ме је потресла нимало наивна а веома основана асоцијација која се у мени јавила читајући на овом порталу чланак под насловом: „Медојевић: Најјефтиније је хапсити Маровићеве људе“ и изјаву Медојевића – Он је навео да је Ђукановићу било најјефтиније да ухапси људе блиске Светозару Маровићу.

„Ђукановић познаје Маровића и вјероватно је процијенио да му је најјефтиније да хапси његове људе, јер ће се Маровић најмање наљутити, а неће нешто посебно ни жалити за својим сарадницима све док је он на слободи“, казао је Медојевић.

Ужаснут сам јер сам схватио да је Медојевић, по свему судећи, сасвим у праву и да већ постоји ужасајавући историјски преседан који нас својом везом са Mедојевићевим препознавањем суштине будванских хапшења мора забринути.

Упознаћу вас са једним овдашњим недавним судским актом (избјегавајући да из разумљивих разлога, наведем имена и директно препознавање случаја) али посједујем комплетни судски записник о поступку овдашњег судије у једном кривичном поступку. Тај кривични поступак и поменути историјски преседан везан за хапшење Маровићевих људи су у директној логичкој вези једног доба и једног Вође.

Током кривичног поступка у данашњој Црној Гори судија (не на своју иницијативу али је представља као такву) одлучује се у сред тока главне расправе да окривљеног за једно кривично дјело мањег значаја, подвргне психијатријском вјештачању, такозваним (правно-стручним изразом) наређењем за вјештачење.

У том Наређењу пише дословно да психијатар има задатак да утврди (између осталог) за окривљеног „„…и да ли је могао да схвати значај свог дјела и да управља својим поступцима, у вријеме извршења кривичног дјела.“! Проблем је у томе што до тог тренутка а ни касније није било судски утврђено да је окривљени уопште починио дјело које му се приписује, а камо ли да ли је уопште у питању кривично дјело па чак и да је сама радња учињена од стране окривљеног!

Судија је тиме прејудицирао КРИВИЦУ (изразом „свог“ дјела“ у наредби за вјештачење) и тиме директно кривотворио члан 153. тачка 4. Закона о кривичном поступку, гдје стоји
„(4) Ако вјештаци установе да је душевно стање окрив јеног поремећено, одредиће
природу, врсту, степен и трајност поремећености и дати своје мишљење о томе какав је утицај такво душевно стање имало и какав још има на схватање и поступке окривљеног, као и да ли је и у којој мјери поремећај душевног стања постојао у вријеме извршења кривичног дјела.

Ако се упореди реченица из судијске наредбе о вјештачењу и законска формулација, одмах се види да у закону не стоји (нити смије стајати нешто што још није утврђено) „свог дјела“! Психијатар-вјештак је идући за судијским наређењем (али оправдано је вјеровати да су и судија и вјештак ишли за НАРЕЂЕЊЕМ НЕКОГ МОЋНОГ ВАН СУДА), у свом налазу такође прејудицирано „осудио“ окривљеног написавши да је „дјело окривљеног почињено из параноичних „итд. разлога, након што је „утврдио“ да је окривљени „параниочан и неурачунљив“ итд.

Навео сам најнужније и најважније детаље овог случаја због прејудицирања кривице и кривотворења закона од стране и судије и вјештака психијатра.

Главно питање и ужасавајући одговор јесу: ко је тако радио у првој половини прошлог вијека на ликвидацији политичких противника или умишљењих противника?

Вратимо се закључку и тврдњи Небојше Медојевића: .„Ђукановић познаје Маровића и вјероватно је процијенио да му је најјефтиније да хапси његове људе, јер ће се Маровић најмање наљутити, а неће нешто посебно ни жалити за својим сарадницима све док је он на слободи“,

Полина Жемчужина била је супруга Предсједника Комесарског Савјета и каснијег министра иностраних послова Совјетског Савеза Вјечеслава Молотова, најближег Стаљиновог сарадника. Сама Полина, веома образована жена, била је и најбоља пријатељица Стаљинове жене, Надежде Алилујеве коју је морала често тјешити након жестоких свађа Нађе са супругом Јосифом. Након једне од таквих ужасних свађа, Надежда Алилујева је извршила чак и самоубиство. Историчари тврде да је након тога, по значају, брачној вези са Молотовим и харизми Полина Жемчужина фактички била оно што се данас каже „прва дама“ једне земље.

Међутим, свима је и тада и нама данас знано да је Стаљинова „милост“ биле веома непоуздана, превртљива и непредвидљива. Полина, осим што је била супруга министра иностраних послова, била је и јеврејског проијекла па је као таква била је и члан „Јеврејског Антифашистичког Комитета“ који је организовао Стаљин а чији су чланови биле најитакнутије личности тог доба у Совјетском Савезу, као што је и писац Иља Еренбург.

1948 у Москву је за амбасадора Израела дошла чувена (касније као премијер) Голда Меир коју је, између осталих, на аеродорому дочекала и Полина Жемчужина. Том приликом се Стаљину учињело да се присутан јеврејски народ на дочеку израелског амбасадора превише одушевљавао што је у њему изазвало параноју због које је ликвидирао читав Јеврејски Антифашистички Комитет (осим Иље Еренбурга). Сибирска жртва је била и Полина Жемчужина „због велеиздаје“ а да њен супруг, Вјечеслав Молотов није смио ни прстом мрднути да је спаси а камо ли нешто рећи Стаљину. 

Џугашвили се, кажу, морбидно иживљавао на његовим чувеним пијанским теревенкама са својом камарилом изазивајући индиректно Молотова не би ли код овога, својим подозривим оком, примјетио евентуално и најмање негодовање или жалост за судбином супруге.

Навео сам два паралелна примјера из два различита доба и двије различите земље и Медојевићево уочено понашање домаћег технолога власти које изазива тиху и драматичну језу која вам се пење уз кичму чим асоцирате судбине Вјечеслава и Светозара.

Знали смо да ће Беране бити заиста катастрофалне за Маровића јер је гурнут на политичко тло по коме не умије ићи (изборна кампања). „Технолог“ је такође сигурно знао да је Маровићево мјесто само у политичким удобним салонима али је ипак погријешио а за узврат сада има и „жртвеног јарца“. Очигледно се не исплати бити пријатељ Светозара Маровића!

Још само нешто што није директно у контексту али изазива пажњу својом великом маленкошћу у мутним црногорским политичким водама!

Има само једна (група?) особа која је то добро и одавно знала: Бранко Војичић! Када се чита његова „купусара“ од књиге „Рат за мир“, јасно се види да он сву жестину напада сваљује (неочекивано) на салонског Маровића а, суштински, аболира теренског Ђукановића одговорности за ратну кампању на Конавлима. Ако ко од вас прочита тај Војичићев „есеј“ од новинскох чланака, неодољиво ће стећи утисак да је Ђукановић био „јагње“ при „јастребу“ Маровићу, што је невјероватно! 

Уосталом, Војичићево „пливање“ у свим водама и уздизање из свих политичких вртлога у свим временима упућује на закључак да је он једна из специјалне групе особа која ће у сваком погледу надживјети чак и Ђукановића…

Обратите пажњу на Војичићеву судбину и у будућим догађајима, па и онда када Ђукановића & компаније више и не буде било на политичкој сцени ове Црне Горе!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: