Марш у Даниловграду

Да једна тако малена земља као што је то Црна Гора (не вичи, мисли се у погледу територије коју обухвата) има такву војну супер силу какву већ има и с којом се имала рашта подичити спремно и запето обиљежавајући Дан војске у милитаристичкој бази Даниловград, заиста је фасцинантно, и НАТО је више него охрабрен том чињеницом, иако се, додуше, у неким европским, дипломатским градовима увелико воде глобалне полемике о – питању и праву оружја, министар одбране П. Бошковић до тога не држи колико већ и не држи, следећи политику америчког каубоја који објављује да, левор праг чува. Е, сад, у прилог тој политици (прагматици) оружја, горепоменути министар одбране прилаже виђење које сеже ка проблему обездомљености (читај – постколонијализам), и тако ће рећи и прецизирати а ја дословно пренијети: „Човјек који је без домовине је и без дома.“

Елементарна логика говори да без домовине нема дома (однос макро и микро плана), осим ако ниси вољан изигравати номада или хипика, дијете цвијећа које живи на читавој планети ширећи љубав и њу-ејџ поруке у којима је шатор уствари палата а природа праслика рајског врта.

У реду, али оно што прије свега у социолошком и сваком другом контексту интересује јесте најтешња веза каква постоји између територије која се ослоња на моћ оружја, прије свега на његово – „присуство на даљини“. (Хајдегер) – Да ли тако и министар одбране резонује ствари остаје дубоко упитно и ништа мање осјетљиво мјесто сјутрашњих евентуалних трзавица, јер се ми као друштво ништа нисмо питали по питању присаједињења НАТО савезу, за шта Криптокапић Ранко држи да је сасвим разумљиво, са становишта да се ту, у основи, и није имало шта бирати…

Гдје год се уприличи каква сеоска приредба или војна парада, ето ти га тамо у својству почасног госта ФиЈип (лажни) III, да достојанствени и по свему високи скуп поздрави домаћинском здравицом у којој ће по ко зна који пут домољубно подсјетити да је наша, изнад свега дужност, ма шта год чињели и сањали, то обављати једино и само у интересу Црне Горе, будући да је свијет зло тржиште у коме је свако сваком непријатељ (народски: ни род ни помозбог!). И, заиста, с народом приснији контакт има Предсједник него Премијер (Вучић је земљорадник, Брнабићева, пак, умишљена европејка, бар се такав утисак стиче током непрекидне кампање коју воде…), нарочито је то присутно код нас, и да није расположеног ФиЈипа да обија по пустоме сјеверу, врло вјероватно како не бисмо имали представе у каквом су процвату Плужине, какав је квалитет ваздуха у Пљевљима, каква је брзина интернета у Шавнику, а све то је од пресудног значаја за свеукупни развој наше земље поносне…

(Највећа војна „операција“ војске Црне Горе није била чак укључена ни у онемогућавање спровођења у дјело тзв. „Државног удара“, који је стваран таман колико је и у судском процесу бизаран, па о њему данас свако има своју верзију, од таксисте до специјалног државног тужиоца или Лапсуса, како вам већ одговора. Уосталом, о свему томе понајбоље знају политиканти из тзв. „грађанске“ опозиције, који се, што се овдашње стварности тиче, истом баве на периферном нивоу, што је увелико постао ФиЈипов ритуал и знак распознавања.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: