Марсељски атентат – пуцањ у Југославију

Пише: Милорад Стокин*

Девети октобар 1934. године. Југословенски суверен Александар I Карађорђевић већ неколико дана путује ка Марсељу, где овог дана треба да ступи на тле земље великих савезника из прошлог рата, баш у луци града који је прихватио српске рањенике и одакле су француски војници кренули пут Солунског фронта. По искрцавању на марсељском Белгијском кеју први га је поздравио министар иностраних послова Луј Барту. Двадесет минута након тог срдачног руковања ова дипломатска посета више неће бити вест дана…

Крајем јуна исте године Луј Барту је посетио Београд, а његов домаћин требало је да до краја године узврати посету. Луј Барту је био премијер Француске непосредно пред избијање Првог светског рата. Његов мандат обележило је увођење трогодишње војне обавезе и велики напредак ратног ваздухопловства. Био је члан Француске академије и веома плодан писац, истакавши се студијама о Ламартину, Мирамбоу и периоду Француске револуције. Као министар иностраних послова, Барту је тежио зближавању са Стаљином, као и стварању савеза Мале Антанте и Италије, а све у циљу ојачавања земље након претећег доласка нациста на власт. Вођен овим тежњама, у касно пролеће 1934, посетио је престонице Пољске, Чехословачке, Румуније и на крају Југославије. Један од циљева посете Београду било је убеђивање краља Александра да призна СССР, као и да прихвати савез са Мусолинијем. Краљев став је у самом старту био неповољан јер је тврдио да ниједна одлука у Европи не може бити донета без Немачке, док је са друге стране савез са Мусолинијем био немогућ због отворених италијанских претензија на Далмацију. Коначна краљева одлука требала је бити изнета током званичне посете Француској, октобра исте године.

Министар иностраних послова Француске посетио је Краљевину Југославију 24. јуна 1934. и у њој се задржао два дана. Овај догађај је био од велике важности, тако да су насловне стране дневних листова биле посвећене њему. Његова посета бурно је пропраћена од стране немачке штампе, а у Будимпешти су избиле демонстрације, због чега је југословенско посланство стављено под јаку стражу. Барту је напустио Београд касно увече 26. јуна.

Нешто више од три месеца касније дошло је време да се посета узврати. Избор адмиралске униформе није био случајан. Краљ је желео да њоме пошаље јасну поруку Мусолинију да је хрватска обала југословенска. Као што избор адмиралске униформе није био случајан, исто тако је биран и начин на који ће краљ ступити на француско тле. Краљ је одлучио да у Француску отпутује поморским путем југословенским разарачем Дубровник, што је такође била порука Мусолинију. Поред тога, жеља краља је била да на француско тле ступи у Марсељу који је за време прошлог рата примио српске ратнике и одакле су француски војници кренули на Солунски фронт, и да на свом првом кораку положи венац на гроб палих ратника.

Припреме за атентат почињу већ крајем августа 1934, када је обзнањено да ће краљ путовати у званичну посету Француској. Главни подстрекивач атентата био је Анте Павелић, вођа организације Хрватски усташки покрет, који се тада налазио у Болоњи, под заштитом Мусолинија. Након низа неуспелих политичких акција против поретка Краљевине Југославије, он се одлучује да их замени терористичким, и то директним ударом на првог човека монархије.

Први атентат, организован крајем 1933. године у Загребу, доживео је неуспех. Павелић се након тога обраћа Ванчи Михајлову, који му за следећи покушај препоручује Величка Керина, плаћеног убицу и припадника бугарске терористичке организације ВМРО, који се крио иза песудонима Владо Черноземски. Обука атентатора је обављана у Мађарској, на пољопривредном добру Јанка Пуста и оближњем градићу Нађ Кањижи, удаљеним десетак километара од југословенске границе… Атентаторе је обучавао лично Черноземски и на крају одабрао тројицу: Мију Краља, Ивана Рајића и Звонимира Поспишила. Њега је као четвртог атентатора одабрао сам Павелић. Када је објављен званични програм посете краља Француској, направљен је детаљан план атентата. Мађарска тајна служба им је омогућила лажне чехословачке пасоше и они су се у Француској нашли већ крајем септембра 1934. године. Поделили су се у две групе: Черноземски и Краљ су отишли за Марсеј, а Рајић и Поспишил у Париз, где су требали да делују у случају да не успе први покушај атентата.

Упозорења о могућности атентата краљ је добио још пре укрцавања, а током пловидбе стизала су још прецизнија упозорења о кретању атентатора. Без обзира на то он није желео да се ремети програм доласка, а чак је одбио панцир који му је нудио собар Зечевић. У уторак 9. октобра краљ Александар је напустио палубу Дубровника и тачно у 16 часова моторним чамцем кренуо до марсељске обале, где му је на Белгијском кеју приређена церемонија дочека. Званични пријем код председника Албера Лебрена је био планиран у Паризу, а у Марсељу су га дочекали Луј Барту, министар ратне морнарице Пјетри и генерал Жорж из Ратног савета, кога је краљ након Првог светског рата одликовао Орденом Светог Саве. Прва активност краља по ступању на француско тле било је полагање сребрне палме пред споменик Паоли д’ Оријан, након чега је планиран свечани пријем у префектури, и полазак за Париз у 19 часова. Краљ Александар, Барту и генерал Жоржа сели су отворени аутомобил дележ. На задњем седишту седели су краљ и Барту, а на месту сувозача генерал Жорж, службено лице и возач. Поворка је кренула ка споменику Паоли д’ Оријан нешто након 16 часова, са пратњом од 18 полицајаца у парадним униформама који су аутомобил пратили на коњима и знатно успоравали његово кретање. Из тог разлога се дележ кретао брзином од 10 км на час. Поворка је лагано милела авенијом Канбријер, марсељском главном улицом.

Обезбеђење је било потпуно неадекватно за ову прилику, поготово када се узме у обзир да су два париска листа најавила могућност атентата од стране усташких терориста. Око 16.20 часова када се поворка нашла испред палате Бурзе атентатор се издвојио из масе народа и потрчао ка аутомобилу. У руци је носио букет цвећа и након што је на француском узвикнуо „Живео краљ“ скочио је на папучицу аутомобила и пуцао у правцу краља из пиштоља маузер. Шофер је у том тренутку ухватио атентатора, а пуковник Пиове га је сабљом оборио на земљу.

Два метка су погодила краља у груди, а остала су завршила у телу генерала Жоржа који је покушао да заштити краља. У општем метежу полиција је почела насумично да пуца на гомилу и од тих метака повређен је Луј Барту у подлактицу. Черноземски је наставио да пуца и када је оборен на земљу, а потом га је бесна гомила линчовала. Људи су потрчали да помогну умирућем краљу који је полако губио свест. Луј Барту је лакше рањен, али је услед неадекватне лекарске помоћи искрвавио и умро у болници Божији дом. Генерал Жорж је тешко рањен са четири метка, али је након успешне операције успео да преживи. Черноземски је умро истог дана не проговоривши ниједну реч. Краља Александра је аутомобил одвезао у префектуру где је издахнуо нешто пре 17 часова. Префектура је била свечано декорисана јер је у њој планиран пријем након полагања венца на споменик. Отприлике у време када је преминуо, краљ је по протоколу требао да стигне у исту зграду, на почетак свечаног пријема пред полазак у Париз. Када јој је стигла вест о смрти супруга, Краљица Марија је захтевала да га види онаквог како је погинуо, из тог разлога је тело краља само прекривено заставом и остављено на канабету на ком је и умро, у кабинету марсељског префекта. Сутрадан, на истом месту где се дан раније искрцао, краљево тело је унесено у разарач Дубровник и кренуло пут Југославије…

Атентат на краља Александра I Карађорђевића у Марсељу најавио је крваве и бруталне догађаје који ће у наредним годинама преплавити Европу и увести читав свет у рат. Ако догађај посматрамо са хуманистичке стране, он је прожет трагиком достојном неког античког или шекспировског сижеа. У нашој средини овај регицид још увек чека свог драматурга. Недуго након трагедије Француска је подигла достојанствени споменик у част жртава Марсељског атентата. Током и након Другог светског рата у Југославији су порушени сви споменици краљу Александру I. Култура сећања на овај догађај готово да не постоји. Краљ Александар се данас схвата као ничији јер земље чији је суверен био више нема. Нажалост, земље које су некада чиниле његову Југославију немају осећаја за чување успомене на свој заједнички живот и прошлост. Стога, није ни чудо што се Француска и данас потпуније сећа овог догађаја, него она из које потиче праунук вожда Карађорђа.

*Милорад Стокин је аутор и уредник Фрагмената културе и Фејсбук странице Фрагменти прошлости

Извор: Фрагменти културе

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: