Мартин Карплус: Памтим српску доброту

Компјутери ће помоћи човечанству да се знатно брже и лакше развију нови и ефикасни лекове против многих болести. Ово у ексклузивном разговору за „Новости“ истиче амерички професор Мартин Карплус (83), овогодишњи добитник Нобелове награде за хемију и човек који је још у младости заволео Србију.

Пре него што је живот посветио научном раду и са колегама Мајклом Левитом и Аријехом Воршелом развио компјутерске програме за анализу сложених хемијских процеса, Мартин је као младић пропутовао Европу, а у најлепшем сећању остала му је управо наша земља. Зато и не чуди што је, уз посредовање Александра Марковића, нашег човека са Катедре за хемију и хемијску биологију на Харварду, Карплус са задовољством прихватио интервју за „Новости“.

Одмах на почетку разговора желео је да објасни како се нашао на Балкану педесетих година прошлог века:

• Доста сам путовао као студент после Другог светског рата и фотографисао Европу. Ипак, за Србију и бившу Југославију ме вежу најлепше успомене. Управо ту сам направио неке од најлепших фотографија, које сада заузимају почасно место на мом званичном сајту – открива познати научник.

У фото-галерији „Балкан педесетих“ преплићу се Дрина, Ужице, црногорско приморје… Шта помислите када сада погледате те слике?

• Преплави ме осећање топлине. Сетим се добре хране и сјајних разговора са људима. Многа имена градова и река нисам бележио. Остале су само слике, а више не могу да пронађем писма са Балкана, из тог времена, мојој мајци, која би ми много тога разјаснила.

Открића за које сте заједно са двојицом колега добили Нобелову награду представљају огроман корак напред у разумевању молекуларних структура и хемијских и биолошких процеса у организму. Ко ће имати највише користи од резултата вашег рада?

• Симулације и програми које смо створили помажу хемичарима и биолозима да схвате како молекули реагују међу собом, али и како лекови стварају интеракцију са протеинима у телу. Конкретно, схватили смо шта се догађа код лечења ХИВ-а и Алцхајмерове болести. Претпостављам да ће хемичари и биолози моћи лакше да обављају медицинска истраживања, као и да ће од новог приступа лечењу корист имати цео људски род.

Ваше софистициране компјутерске симулације сложених хемијских процеса заправо су истраживачки алати за дизајнирање нових лекова.

• Управо тако. Традиционално се све ово радило у лабораторијама и у опитима на људима кроз дуги низ година. Сада је време за те процесе знатно убрзано. Може се експериментисати и на рачунарима, а резултати тих анализа су исти као и они из епрувета. Једноставно, омогућено је да се брже и прецизније развију читаве генерације нових лекова.

Већ 40 година радите на овим истраживањима. Како гледате на досадашњу каријеру?

• Као на време у којем сам се добро провео и неизмерно уживао! Када сам почињао колеге хемичари су тврдили да је то губљење времена и да рачунари не могу помоћи у симулацији најсложенијих молекуларних процеса. Данас су овакви рачунарски програми централни део хемије и структурне биологије. Био сам упоран и веровао у своју визију, чак и када је то пркосило научно прихватљивим нормама. То је био кључ мог успеха. Оригиналност и напоран рад су ме и довели до Нобелове награде.

Ко вам је саопштио да сте добили награду?

• Пробудио ме је телефон врло рано. Био сам толико бунован да ми је требало много времена да уопште схватим због чега ме зову – уз осмех закључује нобеловац Мартин Карплус.

Несташан у младости

Живот професора Карплуса личи на роман. Рођен је у Бечу 1930. године, од родитеља хемичара. Још као малог, брат Рудолф га је заинтересовао за науку. Често је нешто експериментисао у дворишту, што је, како сам каже, често завршавало експлозијама и неподношљивим смрадом.

Због нациста породица Карплус је 1938. године побегла у САД, најпре у Брајтон, а затим у Њутон. Као тинејџер је, признаје, био несташан, а обожавао је бејзбол. Ипак, на Универзитету Илиноис приметио га је професор Елиас Кореј, такође хемичар нобеловац, и препоручио другом нобеловцу Линусу Паулингу, тадашњем шефу Катедре хемије на Харварду.

Славље на Харварду

Александар Марковић, пореклом из Лајковца, који ради на катедри професора Карплуса, није крио задовољство после доделе овогодишњих Нобелових награда.

• Ово је трећи нобеловац са нашег одељења за хемију и хемијску биологију, а овде се сви успеси славе заједнички. Харвард има укупно 47 лаурета престижне награде и свако ново признање је признање и факултету и свима нама – објашњава Александар.

Према речима нашег саговорника, истог јутра по објављивању резултата, у лабораторији је одржано мало славље уз француски шампањац. Права прослава одржана је ове недеље, уз присуство свих живих харвардских нобеловаца.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: