Мартирологијум Пеђе Вукића
Борис Б. Брајовић
Пише: Борис Б. Брајовић
„Ко постане усташа, ко постане србомрзац, томе нема повратка“.
Предраг Вукић
Сад ти све вјерујемо свети дјечаче кад „над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше”. Отишао си са Цетиња и нијеси доживио да видиш „белведерску дјецу“, о којој си нам толико причао, како дижу у ваздух дио пута код Бајица да не могу њиме „попови да прођу“, како пале оне гуме које су годинама палили на Бадње вече покушавајући да отрују ваздух рођењу Богомладенца црним димом идеологије, како траже бијесну српску лисицу међу собом.
Све си већ видио и доживио на свом бићу за својих педесетак година на Цетињу. Знао си чим си проходао страшну истину коју изговара кнез Никола у Горском вијенцу – „нек ме изда свако ка’ и хоће”. Отац ти је дао надимак стармали. Тако си се придружио оној најневинијој војци на свијету која се вратила са катуна убијених очева и мајки из Словеније на крају другог рата. Све стармале дјевојчице и дјечаци који су се у студеним и бескровним кућама по Бјелопавлићима и другим крајевима вјешали и тако завршавали своје животе безимених и безгробних бића. Најчешће и највише дјевојчице.
Петар Лубарда је за њих али и за себе насликао ону чувену слику „На кућу ти гавран пао“. Прије петнаестак година сам на Богетићима сахранио једну такву стармалу дјевојку која је успјела да са тог пута склони своје тијело и душу у Америци. Њени синови високи чиновниции Стејт Департмента донијели су је мртву послије седамдесет година да је положе у земљу у којој ће оживјети. То је дуг нашој светој мајци, рекао ми је тада један од синова који је и био конзул САД у бившој Југославији. И тебе је свети дјечаче мајка задужила у студеној кући Цетиња тако што те је угријала завјетом књижевности и вјере. Учила те како да се молиш Оцу небеском у углу собе кад се вратиш из школе гдје су те задиркивали, исмијавали, прогонили, тукли твоји вршњаци. Кад си одрастао и вршњаци су стасали па су наставили свој посао истим жаром а старији су постали као дјеца па се придружили онима који су их престигли.
Нијесу те штедјели али си знао ону пророчку мисао старца Силуана упућену вијеку у коме си био заточеник демонских сила: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“. Свети стармали са Цетиња. Пеђа Вукић. Кад се испунила мјера његовог мучеништва Бог га је узео и сачувао. Доста је било вјерни и храбри слуго, рекао му је а он је спокојно прихватио. Обрадовао се, отишао је први пут са Цетиња а да му се не врати. Цетиња више нема, испунила му се жеља и одахнуо је сад нема ни Цетињана да га гоне по улицама и по успаваним библиотекама. Вакат је. Њих нема а Њега има сад кад попут своје мајке клечи у углу острошке светиње и изговара Оче наш. На цетињском гробљу под Острогом.
Често си цитирао ону Његошеву реченицу у писму Сими Милутиновићу написаном на Цетињу 25. септембра 1844. године, у коме се повјерава да не воли назив своје земље Црна Гора, додајући да је у њој најистинитије и највредније оно да је она крај „српски од искони”. Сад те разумијемо све свети дјечаче кад смо се и ми вратили са Цетиње па гледамо гдје да кренемо. Неће нам у томе помоћи ни политичари ни експерти, реконструисане Владе ни конструисане приче, потребна нам је наша кућа коју ћемо сами подићи и изградити. Српска нерукотворена кућа. Потребан је српски икос. Знаш, свети дјечаче о Сократу је најбоље свједочио Ксенофонт кога је Сократ као дјечака узео код себе и цио живот га је пратио и све записао што га је овај научио.
У књизи Економија Ксенофонт ће записати разговор између Сократа и Критобула о томе шта чини благо нечијег дома, па ће рећи да благо једног дома чине и његови непријатељи. Сад чујем твој распуштени смијех кроз који драматичним баритоном одговараш да смо онда ми Срби најбогатији народ на свијету. Свети дјечаче.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Драги и љубљени у Христу Брат Предраг Пеђа Вукић. Довољно.
Брат Пеђа је знао и лично доживјео и преживјео болну спознају о јединој правој епидемији у српској Црној Гори – брозомори која је људе са Божијим ликом претворила у усташке зомбиране индивидуе без вјере, наде и љубави. Што је и на дјелу показало снажну синергију балканске партизанштине и усташтва, како и данас свједочимо. Све то вјерујућем и благом Човјеку, као што је Пеђа, мора тешко да падне на душу. Заиста, ономе ко крене на ту стазу самомржње и ништавности, практично нема повратка. Зато што и не жели, јер је то тајна гријеха – почиње да воли мржњу и да се храни њоме. Тако смо добили генерације по српским земљама које су пред страшним понором пропасти и чије лудило и махнитост пријете да опет запале нашу лијепу Црну Гору. Лијепу, када је прађедовска, часна, српска, постојана. Али и са људима који су носиоци вируса безбожништва, злобе и братоубиства. Наша је дужност да вјечно помињемо брата Пеђу и да преузмемо лучу слободе коју је он носио цијели свој живот не дозвољавајући да га нељуди поразе. Одмори се брате! Нека ти је вјечно Рајско насеље и да се видимо горе када наступи вријеме!
Имала сам срећу и велику част да сам на Цетињу, као избјеглица, упознала, тог дивног препаметног Дјечака, нашег Пеђу. Зазирао је од Његошеве улице и бесчасника, па је Бајевом улицом, благо погнуте главе стизао до Библиотеке „Ђурђе Црнојевић“ гдје у Библиографском одјељењу осјећао слободно. Све што би изговорио, па и случајно, могло је бити за навијек уклесано у камен.
Занимало га је стање у Херцеговини и стално је говорио, ваши Срби ће освојити и дочекати слободу, Цетиње никад.
Једном приликом у Бг био је ангажован да говори о некој књизи, повела сам десетак мојих пријатеља да чују и виде последњег Србина, црногорског витеза из 19. вијека, језик и дијалекат који никада нигдје неће чути, изговорене реченице у које си могао повјеровати и прије него их је изговорио. Било је ту паметних српских глава, али сви су се шапатом дозивали и питали, за Бога милога ко је овај човјек?
Заслужио је да се одржи симпозијум о његовом лику и дјелу, заслужио је да се оснује фонд „Предраг Вукић“ који би стипендирао најбољег студента Богословије.
Вољела би чути бар једну ријеч утјехе за стање у Црној Гори, но се бојим да је не би имао. Његово срце је искрварило од бола и неправде, прије него је и умро. Одмори драги Пеђа, заслужио си, својом чашћу, вјером и распећем које си носио за све нас.
Дивне ријечи великог интелектуалца и духовника оца Бориса о непоновљивом Пеђи Вукићу,симболу Истине,Вјере,Љубави и Знања!Али,уз то,симболу Бола и Патњи које су му нананосили они које је покушавао да храни вриједностима рода људскога.Сломила га је спознаја Немоћи пред дубином њиховог Понора.На срећу рода српског овдарен даром рођеног научника и истраживача,оставио је дјело трајне вриједности и вјечног трајања!
На српском насловљено – Мученикослов Пеђе Вукића. Царство Небеско овом великану Србства у Црној Гори!
Svak čast za tekst!
Pedja Vukic je kolos medju Srbima, sad kad ga nema vec izvjesno vreme tek pocinjemo da shvatamo kakav je gigant to bio. Mora obavezno mitropolija da organizuje neku manifestaciju „Dani Pedje Vukica“ da bi ovaj gigantski covjek vjecno bio prisutan medju svim Srbima a ne samo medju nama srecnima koji smo ga poznavali. VJECAN SPOMEN DRAGI PREDRAZE
Овакав омаж Пеђи Вукићу смо одавно дуговали!
Hvala i autoru i redakciji na ovoj Odi za Pedju Vukica !
Neponovljiv je nacin njegovog pripovjedanja, muzika naseg jezika, iskonska toplina svake rijeci.
Nedostaje nam Pedja Vukic…
Neka mu je vjecni pokoj.
Ko je poznavao Peđu, doživio je ovo predivno slovo oca Borisa na pravi način. Počivaj u miru dobri čovječe.
Na ovom portalu ima toliko bombastickih naslova koji tjeraju covjeka da prst bude brzi od mozga,racunam da ce tako biti I sa ovim sjajnim podsjecanjem na jednog tihog I nauci predanog covjeka. Svaka cast,g.Brajovicu !
Одличан текст!
Велики историчар и, пре свега, човек, Пеђа Вукић!