Масакрирање истине (2): Сила Бога не моли

Пише: Мишо Вујовић

Агресијом НАТО алијансе на СРЈ завршена је мирнодопска епоха Европе и почела ера војно-политичке доминације САД на Европском тлу. Бомбардовање Југославије у пролеће 1999, такође је показало оно што су слободни светски интелектуалци годинама уназад тврдили а то је, да су УН и Генерална скупштина постали обични сервис Стејт департмента и покриће за акције глобалних циљева. Сетимо се само како је изабран генерални секретар УН, Кофи Анан, који је 1995, у одсуству тада актуелног генералног секретара, Бутроса Бутрос Галија, наложио цивилним функционерима и војним командантима УН да се на одређено време одрекну стављања вета на бомбардовање Срба у Босни.

Ричард Холбрук, специјални изасланик Беле куће за Балкан, у својој књизи “Окончати рат”, одајући посебно признање и захвалност Анану, који је у то време био подсекретар за мировне операције УН, не скрива да је Анан тим потезом обезбедио подршку Вашингтона за место генералног секретара УН. С друге стране, противљење Бутроса Галија одлуци о бомбардовању било је пресудно да му Америка, и поред подршке већине чланица УН, ускрати други мандат. Бутрос Гали је у мају 1993. у Атланти јавно критиковао медије због једностраности у извештавању из рата у БиХ, што на Капитол Хилу и Ист Риверу није дочекано са симпатијама.
„Шутнувши Организацију Уједињених нација и изгазивши њену повељу, НАТО је прокламовао за свет и следећи век, као једино важећи древни закон – закон тољаге:
Ко је моћан, у њега је право.
Противника кога, иначе, осуђујеш, надмаши стоструко већим насиљем – уколико си технички надмоћан.
У таквом свету нама предлажу да живимо од сада. Пред очима човечанства уништавају прелепу европску земљу – цивилизоване владе том уништавању аплаудирају.
А у очају, напуштајући склоништа, људи у колонама излазе у сусрет погибељи, не би ли спасили дунавске мостове – није ли то срамно?
„Не видим због чега Клинтон, Блер и Солана не би кренули да их спаљују и даве“, изјавио је нобеловац Александар Солжењицин поводом бомбардовања Југославије.
Дилема да ли НАТО алијансу треба заувек архивирати или јој дати нову инфузију решена је у корист „хуманизма“ па је „хуманитарном доктрином“ ратовања, у ствари, спречен распад НАТО савеза након окончања хладног рата. Иако основан као пандан Варшавском – Источном блоку у време глобалне хладно-ратовске тензије, уместо сеобе у историју, НАТО, под америчком командом, постаје ударна песница Новог светског поретка. Четрдесетак година добро храњен и трениран за обрачуне са Совјетима, напокон бива „пуштен с ланца“, поставши најмоћнија војно-технолошка сила коју је човечанство, од свог постанка, икада имало.
Ево једног примера како сила Бога не моли:
КАНАЂАНИ: Молимо да промените ваш курс за 15 степени јужно како бисмо избегли судар.
АМЕРИКАНЦИ: Предлажемо да ви промените курс за 15 степени северно, како бисмо избегли судар.
КАНАЂАНИ (Одречно): Ви треба да промените курс за 15 степени на југ како бисмо избегли судар.
АМЕРИКАНЦИ: Говори капетан морнарице САД. Налажем, промените ваш курс. КАНАЂАНИ: Не. Понављам, треба да промените курс.
АМЕРИКАНЦИ (урлајући): Ми смо носач авиона Линколн, САД. Други по величини
брод Атлантске флоте Сједињених Држава. У нашој пратњи су три разарача, три крстарице и бројни бродови за подршку. Захтевам да ви промените ваш курс за 15 степени на север, понављам 15 степени северно, или ће бити предузете контрамере да обезбеде сигурност овог брода.
КАНАЂАНИ (Нормалним тоном): Ми смо светионик. Ви сте на потезу.
Ова радио-комуникација вођена је између бродова Поморских снага САД и Канадске обалске страже Њуфаундланда, 10. октобра 1995.
Мадлен Олбрајт, једна од најжешћих заговорника милосрдних интервенција, за време свог мандата америчког амбасадора у УН, образлажући потребу за бомбардовањем Срба у Босни, јавно је својим опонентима поставила питање: „Каква је корист од најбоље оружане силе на свету ако нећемо да је употребимо?“ – дефинишући тако улогу НАТО-а и карактер „мировних“ операција.

Према тврдњама појединих бивших високих официра НАТО алијансе, бомбардовање Срба у Босни и Херцеговини, не само да је утемељило „хуманитарне“ акције, већ је НАТО савез спасило распада.
„Рат из ваздуха против Југославије коначно ће дефинисати оно што годинама апстрактне дебате нису могле, а то је: улога НАТО у Европи након окончања хладног рата“, објављује је Њујорк тајмс, 29. марта 1999, док Вашингтон пост истог дана објашњава „да се ради о глобалној будућности“.
Четврти Рајх
Нас су понизили. Али ми нисмо поражени.

Из књиге “Масакрирање истине” (2002.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: