ИН4С

ИН4С портал

Маслењиков за ИН4С: Црна Гора не треба жртвовати односе са Русијом зарад будућег – ко зна када – чланства у ЕУ

1 min read

Фото: ИН4С

„Бојим се да смо знали и познајемо НАТО боље од његове „одговорне чланице“ Црне Горе, врло добро смо свесни да никога у алијанси није интересовало нити интересује мишљење Подгорице. Такође смо сматрали и још увек сматрамо да билатералне односе не треба жртвовати да би се Црна Гора увукла у НАТО, што се десило, као што је добро познато, против воље већине становништва земље. Исто тако не треба жртвовати односе са Русијом зарад будућег – ко зна када – чланства у ЕУ“, рекао је за портал ИН4С Њ.Е. амбасадор Русије у Црној Гори, Владислав Маслењиков.

Познато нам је да се Ваш мандат у Црној Гори ускоро завршава. Представљали сте Руску Федерацију у веома турбулентном периоду током којег су се наши народи суочили са бројним и великим изазовима. Како бисте оценили односе између Амбасаде Руске Федерације и званичне Црне Горе пре промена насталих 30. августа 2020. године, у светлу чињенице да су некада владајућа Демократска партија социјалиста и њихов лидер Мило Ђукановић, од руских савезника постали очигледни непријатељи?

У време почетка мог рада у Подгорици у августу 2019. године, билатерални односи Русије и Црне Горе су већ претрпели озбиљну штету, били су готово замрзнути, и то не нашом кривицом. Проблеми нису почели уласком Црне Горе у НАТО, већ нешто раније. Мислим да су неодговорне акције Подгорице да „истисне“ руске инвеститоре из земље, укључујући и велике пројекте, за које су нас црногорске власти раније буквално молиле да им се придружимо, подстакле погоршање односа. „Институционализација“ непријатељског понашања тадашњег црногорског руководства била је прикључивање Подгорице антируским санкцијама ЕУ 2014. године. А још је то била иницијатива саме Подгорице, нико је није терао да прати ове одлуке ЕУ. Барем су нам тако тада говорили у Бриселу.

Даље, озбиљан ударац руско-црногорским односима нанела је потпуно лажна прича о наводном „покушају државног удара“ у Црној Гори у јесен 2016. године. У принципу нас не занима да ли је то била сопствена импровизација тадашње власти у Подгорици или су сценарио предложили западни „партнери“, како сматрају многи у Црној Гори. Било како било, првобитна пресуда од маја 2019. године накнадно је два пута поништена: прво је поништена од стране Апелационог суда Црне Горе у фебруару 2021. године, затим је буквално пре месец дана, у јулу 2024. године, на поновном суђењу изнета ослобађајућа пресудом свим оптуженима у овом предмету, међу којима и двојици руских држављана. Наравно, поздрављамо ослобађајућу пресуду црногорског суда, која је још једном убедљиво потврдила апсурдност навода о наводној умешаности Русије у покушаје организовања било каквих незаконитих радњи на територији Црне Горе. Такви наводи су од почетка били неосновани, неутемељени и очигледно су били по наруџбини.

Али да се вратимо на ситуацију из 2019. године, могу да кажем да је већ током првих контаката са мном као новим амбасадором, тадашње руководство у Подгорици имало неке помирљиве интонације и сигнале, иако прилично чудне, као да је у очекивању да ће руска страна бити заинтересована за унапређење односа са Црном Гором, која би сада могла да буде готово „пријатељ“ Русије у НАТО-у. Очигледно се очекивало да ће од овако „примамљиве“ перспективе Русија узимати здраво за готово штету коју је Подгорица нанела билатералним односима, затварати очи пред истискивањем великих руских инвеститора из Црне Горе, неприхватљивом русофобном реториком руководства земље и медија и агресивном кампањом коју је ДПС покренуо против Српске православне цркве. Али бојим се да смо знали и познајемо НАТО боље од његове „одговорне чланице“ Црне Горе, врло добро смо свесни да никога у алијанси није интересовало нити интересује мишљење Подгорице. Такође смо сматрали и још увек сматрамо да билатералне односе не треба жртвовати да би се Црна Гора увукла у НАТО, што се десило, као што је добро познато, против воље већине становништва земље. Исто тако не треба жртвовати односе са Русијом зарад будућег – ко зна када – чланства у ЕУ.

Познати сте као пријатељ Српске православне цркве. Како сте гледали на борбу народа за заштиту светиња?

Свакако изузетно поштујем Српску православну цркву. Ова аутокефална помесна православна црква је највећа верска заједница не само у Црној Гори, већ и у региону Западног Балкана. Руска православна црква и Српска православна црква одржавају сестринске односе. Усвајање „Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница“ од стране Скупштине Црне Горе крајем 2019. године изазвало је озбиљну забринутост у Русији, не мислим само на Министарство спољних послова, већ и на јавно мњење уопште. Радило се о јачању административног притиска на СПЦ како би је заправо истиснули из Црне Горе и заменили на расколничку непризнату „Црногорску православну цркву“. Овај закон, који је тада усвојила Скупштина, а потписао тадашњи председник државе Мило Ђукановић, не само да је озбиљно утицао на интересе црногорских епархија СПЦ, већ је имао и очигледан међународни аспект. Свесни смо да је супротстављање ДПС-а Српској православној цркви била део шире западне кампање за подривање позиција светског православља. Заправо су јединство и кохезија православног света и очување његових вишевековних начела били угрожени. Тада је Министарство спољних послова Русије нагласило потребу за неизоставним поштовањем законских права канонских православних цркава. Уверени смо да су занемаривање њиховог мишљења, задирање у реалије насталих током историје, покушаји узурпације имовине и вештачко стварање услова за раздвајање верника прожети великим проблемима.

Што се тиче мојих личних утисака о тим догађајима, морам да кажем да су размере протеста против овог закона, масовних протестних поворки, литија, биле без преседана. Неколико пута сам видео овакве протесте у Подгорици и на приобаљу, и било је јасно да се ради о феномену изузетних, историјских размера. Добро се сећам како су многе западне дипломате тада покушале да „умање“ значај протеста, веома је индикативно да је већина западних амбасадора одлучила да оде на одмор у августу 2020. године, не очекујући да ће избори довести до било каквих промена у Црној Гори.

Након 3 деценије владавине ДПС-а и њихових политичких партнера дочекали смо поменуте промене 30. августа и промену режима. Да ли су се ове промене, барем у неким аспектима, одразиле и на односе са званичном Црном Гором?

Заправо, о томе сам већ говорио, последње две владе ДПС-а оставиле су наше односе у рушевинама, влада Здравка Кривокапића покушала је да конзервира те рушевине и претвори их у музејски предмет, али онда је влада Дритана Абазовића чак и те рушевине сравнила са земљом. Са Кривокапићевом владом успели смо да направимо неки позитиван напредак у билатералним односима. Обновљени су контакти на министарском нивоу, а 2021. године су 4 црногорска министра посетила Русију. Црногорски државни апарат је, иначе, тешко поднео укључивање земље у списак држава које предузимају непријатељске акције против Русије, али беспооворно прикључивање Подгорице било каквим одлукама о санкцијама ЕУ од 2014. године тешко да се може сматрати пријатељским кораком.

Сада, на међудржавном нивоу, односи Русије и Црне Горе једноставно не постоје, Подгорица их је замрзла. Ова сумњива заоставштина ДПС-а се, зачудо, показала сасвим прихватљивом за све владе након августа 2020. године, а највећи изазов за наше односе је да их одмрзнемо. Подгорица ће у сваком случају морати да предузме први корак. Засада добијамо потпуно различите сигнале. Тако из владе поручују да су Црној Гори потребни неки „исправни“ инвеститори. Односно, како треба читати између редова, садашњи главни инвеститори су, укључујући и Русију, погрешни? Колико је конференција са америчким инвеститорима протеклих година одржано у Подгорици и како је то утицало на обим америчких инвестиција у Црној Гори?

Као што је Шекспир рекао, много буке ни из чега.

Док се у Подгорици задовољава маштањима о „исправним инвеститорима“, Русија и Србија се смењују на првом и другом месту на листи највећих инвеститора у Црној Гори током читавог 21. века. Обим руских инвестиција је 2023. године износио 112,5 милиона евра (11% од укупних СДИ). То је очигледан пад у поређењу са 127,2 милиона евра 2022. године, али није толико нагли пад у односу на друге земље које улажу у Црну Гору. Обим СДИ у 2023. години је у овом случају опао за 45%. Према резултатима првих 5 месеци 2024. године, Русија је поново на другом месту са обимом инвестиција од 54 милиона евра.

Црна Гора је, пратећи евроатлантску политику, против воље већине својих грађана, врло ревносно уводила санкције Русији. У том контексту, да ли сматрате да би Подгорица могла да буде опрезнија и да више поштује вишевековно пријатељство наших народа и историјску чињеницу да без Русије не би било Црне Горе?

Црногорске власти су, наравно, направиле огромну грешку, што би рекли „пуцале су себи у ногу“, укључивши се у антируску кампању санкционисања. Црна Гора је 2014. године, као европски кандидат, одлучила да се придружи антируским санкцијама ЕУ, односно тадашња влада Мила Ђукановића направила је такав гест према Бриселу у нади да ће убрзати процес европских интеграција. Тачније, рачунајући на то да ће ЕУ „затворити очи“ на неактивност Подгорице у погледу реформи које се траже од „европских кандидата“, пре свега у борби против корупције и организованог криминала. Ова рачуница је била наивна и, наравно, није дала црногорским властима жељене резултате. Штавише, на основу мог професионалног искуства од 25 година интеракције са Европском унијом, могу вам рећи да је ово била класична грешка у преговорима са Бриселом, сами смо је направили неколико пута. Никада не чините услуге Европској унији рачунајући на реципрочни гест. Брисел ће прихватити вашу услугу, неће рећи ни „хвала“, а вама ће поставити безброј услова који морају бити испуњени пре него што ЕУ размисли о неком ситном узвратном кораку.

Управо то се десило Подгорици. Неупитно прикључивање одлукама о санкцијама ЕУ од 2014. до 2024. године ни на минут није убрзало процес европских интеграција Црне Горе. Али управо је Подгорица створила преседан да се европски кандидат придружи антируским мерама, Бриселу се то допало, а у будућности су чланице ЕУ почеле да захтевају да се и друге земље кандидати без поговора прикључе спољнополитичким одлукама Европске уније.

Даље, колико знам, влади Кривокапића је у Бриселу речено да без наставка придруживања антируским санкцијама Подгорица неће добити приступ фондовима ЕУ. Иначе, приступ овим средствима, упркос ранијим наговештајима, никада им није дат. Чак се и премијер Милојко Спајић јавно пожалио на то раније ове године у Бриселу. Тако за 10 година придруживања антируским санкцијама Црна Гора не само да није добила ништа од ЕУ за то, већ је изгубила и око 4 милијарде евра од раскида економских веза са Русијом. Русија, с друге стране, није ни приметила ваше санкције у економском смислу.

А очекивање да ће се све то „исплатити“ док се крећете европским путем није оправдано. Упркос актуелним обећањима ЕУ и сигналима интензивирања процеса њеног проширења на Западни Балкан, Европска унија има и друге приоритете – Брисел све више улаже у црну рупу у Украјини. И средства ЕУ очигледно се брзо троше, отуда и отворена крађа прихода од руских актива, коју Брисел намерава да усмери прво у своје џепове, а не директно у кијевски режим. У међувремену, 413 милиона који су Црној Гори обећани из Плана раста ЕУ за Западни Балкан изненада је опало за 30 милиона. Да не говоримо о нереалном задатку да 2028. године постане 28. чланица ЕУ. Иначе, овде се нико не сећа наговештаја које је ЕУ дала Кривокапићевој влади о могућности чланства од јануара 2024. године.

Учествовали сте на бројним народним сусретима, културним и уметничким догађајима. Да ли сте у контакту уживо са грађанима Црне Горе осећали и у којој мери сте осјећали љубав нашег народа? Шта сте најчешће чули и осећали?

Свих 5 година рада у Црној Гори, стално сам осећао пријатељску, па и братску подршку и бригу Црногораца. Сигуран сам да су вишевековна историјска, културна и духовна блискост наших народа и наше искрено пријатељство јаки и да то никакве пролазне геополитичке околности неће променити.

У Подгорици се стално говори да 78 одсто становништва подржава приступање земље ЕУ и то је манифестација слободне воље Црногораца. Али 71,3 одсто Црногораца противи се санкцијама против Русије, а број оних који су незадовољни санкцијама расте, пре годину дана био је 66 одсто. И скоро 80% Црногораца је против забране руских медија. А то је исто манифестација слободне воље Црногораца. У Бриселу, наравно, не желе да чују за то.

А народ Црне Горе заправо показује веома разуман став, бар за неку будућност: можете бити у ЕУ и не бити против Русије. Али, бојим се да то није разлог зашто ваше приступање ЕУ подржавају Сједињене Државе. Наравно, тужно је видети колико је Европска унија била самлевена, која сада тихо слуша упутства Вашингтона о томе ко треба да постане следећи члан ЕУ. Добро се сећам како је уочи великог проширења ЕУ 2004. године Џорџ Буш млађи јавно саветовао да се одређена земља прими у ЕУ. Реакција Европе, посебно тадашњег председника Француске Жака Ширака, била је муњевита, учтива, али бесна – то се САД-а не тиче, ЕУ ће одлучити кога и када да позове у своје редове. И сада Вашингтон подржава приступање Црне Горе ЕУ не због великог пријатељства, већ зато што су са Брегзитом САД изгубиле свој главни канал утицаја унутар ЕУ и за будуће треба да прошире групу својих агената утицаја. Дакле, да не буде забуне – Американци виде Црну Гору као потенцијални део у механизму њиховог утицаја унутар ЕУ, у којој се већ ротирају пољски, чешки и балтички зупчаници.

Вероватно сте упознати са утисцима ваших сународника који живе у Црној Гори. Да ли се овде осећају као да су међу својима, или напета и често принудна „натофилија“ узима свој данак?

Мислим да статистика људи који туристички долазе из Русије у Црну Гору говори сама за себе, сложићете се. Мало је вероватно да би стотине хиљада Руса сваке године долазило у Црну Гору током четвртине века, да се из неког разлога овде не осећају пријатно. Упркос чудним изјавама владе да су наводно „успели да замене“ руске туристе, прошле године је земљу посетило 246,7 хиљада гостију, што је 10 одсто од укупног броја туриста у земљи и 24 одсто од броја ноћења. Уз то руски туристи овде троше знатно више новца од туриста из Западне или Источне Европе.

Поред тога, у Црној Гори живи око 27 хиљада руских држављана. Председник Русије је претходно рекао да не види ништа лоше у томе да људи живе и раде тамо где им одговара. На жељу Руса да посете ову прелепу земљу или да неко време живе у њој још увек не утичу проблеми у билатералним односима Москве и Подгорице. Наши грађани одлазе у Црну Гору, знајући за гостољубив и пријатељски однос црногорског народа према нама. Наравно, могу се појавити неки проблеми, али то су изоловани случајеви. Међутим, одбијање појединих банкарских пословница да обављају мењачке послове за руске држављане очигледно се не уклапа у оквир традиционалног црногорског гостопримства.

Што се тиче „натофилије“ (како чудна реч), не видим је у народу Црне Горе, напротив, од обичних Црногораца можете чути да су против учешћа у алијанси у који су земљу увукли политичари. Познато је да приликом уласка у НАТО нико није питао за мишљење народ Црне Горе. Очигледно, ако би се ово мишљење тражило, на пример, путем референдума, онда резултати, благо речено, не би задовољили ни тадашње руководство Црне Горе, ни алијансу. Сада подршка чланству у алијанси износи 44%, а 42% би гласало за излазак из НАТО-а (ова цифра се повећала за 12% за 2 године). И то су калкулације самог савеза, узимајући у обзир чињеницу да чланице НАТО-а очигледно нису радиле на основу случајног узорка испитаника. Дакле, у стварности број противника алијансе овде може бити већи. У том контексту, „калкулације“ НАТО-а о наводно нагло повећаној подршци чланству у алијанси од стране становништва Црне Горе, објављене пре недавног самита НАТО-а у Вашингтону, јасно показују како „партнери“ Црне Горе не оклевају да манипулишу статистиком, јавним мњењем и медијима. Значајно је да ни министар одбране Црне Горе у интервјуу за „Глас Америке“ није могао јасно да објасни феномен оваквог „пораста“. Мислим да не треба заборавити да о растућој подршци НАТО-у у Црној Гори говоре исти они медији који сада интензивно приказују раст рејтинга Камале Харис у САД, а пре месец и по дана говорили су о одличном здравственом стању Џозефа Бајдена.

У нашем народу је укорењено мишљење да је руски војник непобедив, а руска култура непревазиђена. Да ли сте задовољни нивоом познавања руске културе у Црној Гори, и колико сте успели да је промовишете у Црној Гори?

Прво да вам испричам једну смешну епизоду. Првих дана мог рада у Црној Гори било је неких техничких потешкоћа са пријемом црногорских ТВ канала у мом кабинету, отишло је пар дана да се оне отклоне. И тако, када је све било у реду, укључим телевизор и прво што видим на црногорском каналу је филм Шахназарова „Ана Карењина“ на руском језику са преводом. Од тада сам више пута имао прилику да се уверим да је руска култура не само добро позната у Црној Гори, већ и веома тражена у црногорском друштву. За разлику од низа западних земаља, овде није било знакова „укидања“ руске културе. На концертима се изводи музика Чајковског, Мусоргског, Рахмањинова, Шостаковича и других наших великих композитора. Познају и воле нашу књижевност: Пушкина, Толстоја, Чехова, Достојевског, Булгакова, Висоцког, преводе дела савремених аутора. Црногорски писци се сваке године окупљају код споменика Пушкину у Подгорици на његов рођендан и читају и Пушкинову, и своју поезију. Чувене стихове Висоцког о Црној Гори и Црногорцима мислим да би свако овде могао да цитира.

Наравно, Амбасада велику пажњу посвећује даљој промоцији и популаризацији руске културе у свом раду. Организовали смо велики број изложби, било је концерата руских музичара, а 2022. године и обилазак театра „Брјанцев“ из Санкт Петербурга. Подржавамо друштвене иницијативе и иницијативе грађана Црне Горе усмерене на јачање наших вишевековних историјских, културних и духовних веза, попут „Дана Романових“ у Никшићу. Овог лета у Никшићу ради и прва летња школа руског језика. У протеклих 5 година у Црној Гори су се појавила 3 нова споменика руским историјским личностима: маршалу Жукову у Берану и Светом кнезу Александру Невском у Андријевици и Никшићу. Желим да нагласим да је иницијатива за постављање ових споменика у свим случајевима потекла од црногорских грађана, од становништва ових општина, а амбасада је, наравно, са задовољством подржала ове иницијативе и допринела њиховој реализацији.

С тим у вези, рекао бих да је лако радити на промоцији руске културе у Црној Гори, пошто жеља долази са обе стране.

Руски народ у Украјини је годинама прогоњен, нарушена су им основна људска права, избачен је руски језик, а православна црква је брутално нападнута. Да ли видите неке сличности у односу украјинских власти према Русима и бившег режима према Србима у Црној Гори?

Украјина је, наравно, најрадикалнији пример државе која губи суверенитет и претвара се у марионетску државу, где не само да националне интересе замењују интереси западних господара, већ рукама Украјинаца се води хибридни рат колективног Запада против Русије, што би се рекло „до последњег Украјинца“. Шта се десило са суверенитетом, независношћу, неутралним статусом, приоритетом људских права и националних мањина и другим добрим намерама, које су декларисали када се модерна Украјина појавила почетком деведесетих година? Све је то сада изопачено или заборављено. Уместо тога, видимо ауторитарни, милитаристички, русофобни режим са западним оружјем који исповеда неонацистичку идеологију у руском суседству. Ето како се дегенерисала Украјина. У овом садашњем облику и под садашњим режимом, ова земља представља директну претњу безбедности и миру на руским границама, што се показало недавном инвазијом Оружаних снага Украјине на територију Курске области Русије. Таква Украјина је извор нестабилности не само у Европи, већ и широм света. Неприхватљива ситуација настала током година уз пуну подршку Запада, заправо, изазвала је украјинску кризу и захтевала адекватан одговор, што је довело до почетка специјалне војне операције. Чији ће циљеви несумњиво бити остварени.

Што се тиче паралела са ситуацијом у Црној Гори под бившим режимом, тешко је не приметити да су се неки процеси одвијали по веома сличним сценаријима. Од Украјине су доследно и са јасним циљем правили „Антирусију“, сви смо чули шта Зеленски и представници његовог режима говоре о Русима у Украјини. За њих су то другоразредни људи, или чак „нељуди“, сам Зеленски је користио тај термин. Земља већ годинама пролази кроз тоталну украјинизацију, постоји законска забрана свега руског и везаног за Русију, борба против руске културе и историје, споменика заједничке историјске прошлости. Извршен је раскол православне цркве, а канонска Украјинска православна црква се жестоко прогони. Слични процеси, иако не у овако радикалним и екстремним манифестацијама, посматрају се и у Црној Гори у односу на њено српско становништво и у погледу опозиционирања Србији, ревизије заједничке историјске прошлости и тако даље. Сценарији су слични, осећа се да их је „иста рука“ развила. Неки елементи ових сценарија су „избрушени“ у Украјини и овде примењени, неки, можда, обрнуто. Срећом, у црногорском друштву постоји схватање да ови сценарији долазе са спољне стране и шкоде Црној Гори и њеном народу. Ипак, у овом или оном облику, принцип „завади па владај“ наставиће да примењују западни играчи не само у Црној Гори, већ и шире у региону Западног Балкана. Ризикујем да изазовем још једну дозу критике у Подгорици, али мислим да Црногорци треба да имају у виду да громка „титула“ Црне Горе као најнапреднијег европског кандидата није само и није толико похвала за Подгорицу, већ и сигнал Београду – ево како треба да се покорава вољи Брисела упркос националним интересима.

Ви сте, као син слободољубиве Русије, много пута одавали почаст нашим јунацима и мученицима, посећивали места страдања српског народа, од Пиве до Велике. Скупштина Црне Горе усвојила је недавно резолуцију о геноциду у Јасеновцу. Колико мислите да је ово важно?

Мислим да је сећање на трагичне странице историје Другог светског рата важно како се ништа слично не би поновило. У том контексту бих размотрио резолуцију коју је усвојила Скупштина Црне Горе о геноциду у логорима Јасеновац, Дахау и Маутхаузен. Последњих година сви смо, нажалост, видели неприхватљиве покушаје ревизије историје Другог светског рата. У Немачкој су многи политичари дуго веровали да Немци никоме ништа не дугују за Други светски рат, у балтичким земљама, и у самој Украјини видимо покушаје не само да се оправдају присталице нацизма, већ и да их прогласе наводно борцима за слободу и слично. Желим да вас подсетим да се срамне поворке са бакљама и годишњи маршеви у част летонске СС- легије, манифестације у част нацистичких колаборациониста у другим балтичким земљама, све то дешава у садашњој Европској унији, управо оној којој Црна Гора толико тежи. И бриселске институције и друге земље чланице ЕУ затварају очи пред овим манифестацијама. Нажалост, Црна Гора већ неколико година, заједно са земљама чланицама ЕУ, гласа у Генералној скупштини УН против резолуције „Борба против величања нацизма, неонацизма и других врста пракси које доприносе ескалацији савремених облика расизма, расне дискриминације, ксенофобије и сродне нетолеранције“. У новембру 2023. године 112 држава гласало је за ову резолуцију, коју је припремила Русија у сарадњи са десетинама земаља. Црна Гора је гласала против. С друге стране, као што знате, Црна Гора је у мају ове године гласала за резолуцију Генералне скупштине УН о Сребреници, што је још један неодговоран покушај Запада да препишу историју и интерпретацију околности везаних за међуетнички сукоб на простору бивше Југославије прилагоди својим геополитичким интересима. Овај документ има јасно изражен политизован антисрпски карактер, само ће погоршати постојеће несугласице на Балкану и ојачати конфликтни потенцијал у региону. Притом су усвајање резолуције о Сребреници активно подржали представници земаља НАТО-а, а управо они сносе главну одговорност за трагичне догађаје у Југославији. Међу главним иницијаторима овог антисрпског подухвата је Немачка, на чијој савести је највећи геноцид у историји човечанства током Другог светског рата, за који, како се сада верује у Берлину, Немачка никоме ништа не дугује.

Главни уредник ИН4С Гојко Раичевић и амбасадор Русије у Црној Гори Владислав Маслеников, фото: ИН4С

Велики Владимир Висоцки је певао да му је жао што нема два корена и што не зове Црну Гору својом другом отаџбином. Да ли ћете на крају понети и сличне емоције и успомене из Црне Горе?

Сумирајући протеклих 5 година, желим да кажем да сам имао велику срећу да радим у Црној Гори, да сведочим историјским променама у вашој земљи, да се сретнем са најзанимљивијим људима из различитих сфера живота. У мојој више од 30 година дугој дипломатској каријери било је много ствари. Било је много сунца у Јужној Африци, много киша у Бриселу, много културе и историјских веза у Холандији. Овде, у малој Црној Гори, било је све одједном: много сунца и кише, много културних и историјских веза. Али нигде другде нисам видио толико искрене љубави народа према нашој земљи и толико подршке народа као у Црној Гори. То се не може заборавити. Непроцењиво је.

Сигуран сам да су кључеви нормализације и развоја наших билатералних односа у Беранама и Никшићу, Херцег Новом и Андријевици, Тивту и Пљевљи, Будви и Плужинама, Зети и Жабљаку, Мојковцу и Даниловграду, у Перасту, где су пре 325 година Руси почели да проучавају морепловство, у Котору, где је пре 220 година отворен први руски конзулат на Балкану.

Наравно, постоји очигледан јаз између онога што народ жели и поступања црногорских званичних власти према Русији. И у руском и у црногорском друштву постоји веома велика потражња за нормализацијом наших односа и њиховим повратком на ниво традиционално пријатељских и блиских.

На крају интервјуа, наша редакција се захвалила на прилици да разговара са Њ.Е. Амбасадором руским Владиславом Маслењиковим.

Желимо му срећу, и у личном и у професионалном аспекту, и да односи Црне Горе и Русије постану што топлији и братскији, односно онакви какви треба да буду.

 

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

2 thoughts on “Маслењиков за ИН4С: Црна Гора не треба жртвовати односе са Русијом зарад будућег – ко зна када – чланства у ЕУ

  1. Svaka čast Rusi,ma što nas zajedno sa Srbima pustiste u onaj rad radpada YU?
    A i povukoste se sa Kosova,preko noći,zašto bre braćo?
    A sada se sprdate sa nama.
    Nemojte,jesmo mali,ali nismo blesavi.

  2. Jelena Guskova : Niko ne može da uništi Ruse dok im Srbi čuvaju leđa каже:

    Tih devedesetih Rusija ima nekoliko momenata sramote i duga prema Srbima, a to su: 30. maj 1992. godine, kad smo glasali za sankcije, i drugo – bombardovanje 1999. Sada, čini mi se da nam je Bog poslao ovaj rat (u Ukrajini) da bismo shvatili šta nismo uradili za naše, bliske po duhu, Srbe, kaže ruska istoričarka i akademik

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *