Мати

Пише: Небојша Јеврић

‘’О, Небојша, однесе Зељов Његов опанак!’’
’’Чији опанак, баба?’’
’’Његов!’’
’’Нека га носи кад је његов!’’ одговорих.

Моја баба Вида за својега живота никад није мужа, ђеда Николу, позвала именом. Ако би јој нешто баш и затребао звала је унуке Рашка, Раја, а онда би се ђед негдје с врха имања одазвао. И никад није употријебила ријеч човјек или људи већ роб или робље.
’’Шта ће роб’’ – била је њена узречица и увијек смо се смијали и шалили са бабом причајући о Зељову, великом шарпланинцу, којег сам обожавао, и ђедовом опанку.

Била је то велика фамилија. Снаха и свекрва су у исто вријеме рађале ђецу. Исте ноћи родила се моја мајка и моја сестра од ујака.
Ђедова највећа клетва, пошто никад није псовао, била је ’’Издири ми из фамилије, не квари ми фамилију, е ћеш ми платит’, јемца ти Бога задајем и светог Јована’’.

Ђем фамилији треба на уста, говорио је пијући ракију и мезетећи сир са комшијама и пријатељима. Ђем је гвоздени дио узде који се ставља коњу у уста. Био је неприкосновени господар, некадашњи перјаник краља Николе и знао је много прича са двора о Иву Врани и многим другима које нам је за ноћи дугих зимских кад бисмо на распуст код њега дошли казивао.

Када је моја мајка имала 5 година разбољела се од туберкулозе костију.

Ђед је ставио на коња и са Крокочева, села на обронцима Лисе, питоме планине, повише Бијелог Поља, одвео у град. А Њемац, заробљеник који је остао у граду, дуго је загледао рану и на крају рекао да се нога мора одсјећи ако хоће да дијете преживи.
’’Шта ће ми роб без ноге?’’ – загаламио је на њега ђед, ставио мајку на коња и одвео је на село у потлеушицу са двије собе у које су сви заједно живјели .

Моја мајка се ничег није бојала осим жабе. Кад би видјела жабу и у шестедесетој години почињала би да вришти. Лијечили су је разним травкама, биљкама, гаткама, молитвама. А неком је пало на памет да би на рану требало привит живу жабу расјечене утробе. Од тад се жабе плашила.

Гурнули су је у један ћошак, поред слијепе таште мог ђеда, а мајке моје бабе, родом од Богаваца, која никог свог није имала, чији су сви страдали у ратовима и од болештина, а она спала на то да живи од зетове милости. Селу и имању требала је радна снага а слијепа баба и непокретна дјевојчица нијесу биле ником од користи.

Тако су године пролазиле а њих двије су трајале једна поред друге на земљаном поду у ћошку собе.
Прабаба је по ваздан нешто плела или шила, иако је била слијепа, а конац у иглу јој је удијевала моја мајка.
Једне вечери на конак је бануо уморан војник санитетлија који се враћао кући. Погледао је ногу из које се циједио гној и сукрвица, из које је вирио комад кости, и рекао:

’’Ово дијете би можда прездравило кад би се та кост извадила.’’

Сјутрадан док су сви били на послу, по имању, које бјеше повелико, мајка је допузала до кухиње и извукла нож. А онда, вукући се, стигла до триста метара удаљене Мале воде, извора на крај имања. Ту је расјекла рану сама себи и без анестезија извадила кост. А онда се онесвијестила.

Ту су је онесвијешћену нашли и понијели кући. Послије неколико мјесеци рана је зарасла и мајка је почела да хода. Кад се потпуно опоравила ђед ју је једнога јутра позвао и рекао :

’’Ти ћеш данас да идеш да чуваш овце!’’
’’Нећу!’’ – одговорила је мајка.
’’А шта хоћеш?’’
’’Хоћу да идем у школу.’’
’’Ко је још то чуо да се женско дијете школује?’’ загрмио је краљев перјаник на њу.
’’Ја хоћу да идем у школу.’’

Ђед је узео конопац, умочио га у воду и почео да је туче њиме.

Но залуду. Она одавно бјеше научила да трпи бол. Истрпила је батине али је остала при своме. И те јесени кренула у школу.
Путовала је блатњавим џадама до града и школе, ишла по снијегу и по леду. Али је школу завршила.

И опет је рекла да хоће и даље у школу, у учитељску школу у Новом Пазару.

По хиљаду литара ракије пекла је моја ујчевина а никад литра продали нијесу.

Кренула је са братом Мирком преко Корита и Пештери ка Сјеници. Заноћили су у хану, у којем су одсиједали кириџије. Брат је читав дан пио ракију и ускоро је заспао за столом.

Она је провела ноћ међу пијаним џамбасима чувајући брата и чекајући зору.

Ујутру су камионом који је превозио путнике из Сјенице за Нови Пазар стигли код Есме, посусталице, коју је ујак почешће обилазио. Есма је држала на стану и храни четири девојке из учитељске школе. Ујутру им је спремала попару, потопила би удробљен хљеб у кључалу воду и просула мало истопљеног масла преко њега. То им је било за читав дан.

Постала је једна од најбољих учитељица у Црној Гори. Ону кост је чувала све док није завршила Учитељску школу.

А онда је бацила у Лим.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: