„Матица Његошу“: Највећи пјесник српског језика

Синоћ је у Књижари Матице српске у Подгорици одржан други округли сто „Матица Његошу“, посвећен прослави два вијека од рођења Петра II Петровића Његоша.

Доц. др Драга Бојовић казала је да су савремена збивања, превасходно идеолошког карактера, унијела пометњу у интерпретацију Његошевог језика и дјела.

„У тумачењу Његошевог стваралаштва није никада, све до релативно скорашњих дешавања, било тако површних, политикантских, па чак и патолошки узрокованих, тумачења и „слављења“ и оспоравања Његоша. Његово име је покровитељ државних пројеката који, под плаштом ултраглобализма, а у ствари нихилизма, „усвајају“ Његошево стваралаштво“, истакла је она.

Према њеним ријечима, „нови читаоци“, заборављајући на васељенску димензију Његошевог израза, сврставају га под различите национализме, па му се чак пориче и језик на којем је стварао.

„Нарочито је то актуелно у Црној Гори у процесу назови градње црногорскога језика. Једни га оптужују национализам, национал-шовинизам, геноцидност, а други сматрају да је стварао на тзв. црногорском језику. А истина је једна и једноставна: Његош је црногорски владика, васељенски мислилац и највећи пјесник српскога језика“, рекла је она.

Проф. др Јелица Стојановић осврнула се на лингвокултуролошки аспект употребе лексичких јединица (и њихових деривата) – Косово, Црна Гора и Срб(ија) у „Горском вијенцу“.

„На основу прикупљене грађе можемо закључити да ове три лексичке јединице, и оно што носи њихова семантика, међусобно су дубоко повезане, међуусловљене, тешко их је схватити без сагледавања свеукупности њихових односа с обзиром на реализацију у тексу „Горског вијенца“, али и у ширем етнокултурном и историјском контексту, што је условљено историјским духовним насљеђем у Његошевом времену и даље“, рекла је она.

Косово је у „Горском вијенцу“, тврди она, исходиште народа Црне Горе, а Црна Гора је постала колијевка збјега у планине након Косовске битке.

„Црна Гора је за Косово везана завјетом да се врати изгубљено царство, да буде искра слободе и васкрсења срб-ства“, рекла је она.

Према њеним ријечима, Косово представља доминантан концепт у српској свијести, као и у Његошевом дјелу.

„Према савременим теоријама концепт се посматра као културни код нације, настао као спој и међуутицај суштинских вриједности: традиције, фолклора, религије, идеологије, животног искуства, умјетности, система вриједности. Косово је најважнији, најдоминантнији, најколоритнији концепт у „Горском вијенцу“, али и у цјелокупном Његошевом дјелу и у личном животу, оно од чега се почиње чему се враћа, у којем је садржано и сажето и страдање и спас“, рекла је она.

Проф. др Миодраг Јовановић казао је да је књижевно дјело Петра II Перовића Његоша значајно и по језику, колико и по својој књижевно-умјетничкој вриједности.

„Наше анализе показују да дијалекатска нота у Његошевом језику јесте доста наглашена. Међутим, никада те црте нијесу искључиво његушко-подловћенске, већ увијек дио много шире арее. Свакако, Његош у стихове „Горског вијенца“ није уткао све могућности које му је нудио народни говор и остало је у говору пјесниковог ужег завичаја много фонетских особина које су у овом спјеву могле да буду, а нису употријебљене“, рекао је Јовановић.

Његош је, сматра Јовановић, бирајући између дијалекатског и књижевног лика, а понекад стварајући и особено свој, трагао за пјесничким средствима која највише одговарају дубини мисли и јачини осјећања, поштујући и законитости стиховног ритма.

„Тако је градио своју особену поетику, у пракси непоновљив пјеснички израз“, закључио је Јовановић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: