„Матица Његошу“: Његошева поезија откривење најдубље тајне (видео)

Синоћ је у Књижари Матице српске у Подгорици одржан округли сто „Матица Његошу“, посвећен прослави два вијека од рођења Петра II Петровића Његоша.

Драго Перовић, предсједник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, поздравио је окупљене и казао да је округли сто „Матица Његошу“ први у низу програма посвећених највећем српском пјеснику, које ће Матица организовати у наредних мјесец дана.

Он је саопштио да су Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори и руска Међународна фондације ОКА потписале протокол о културној сарадњи . Тим поводом, он је Татјани Полосковој, предсједници руске фондације ОКА, даровао двојезично издање (на руском и српском језику) „Горског вијенца“.

Библијски и христолошки приступ Његошу

Професор филозофије Богољуб Шијаковић казао је да се у многим приступима Његошу са становишта историје идеја потискује и чак превиђа хришћански дух његове пјесничке творевине а наглашавају и домишљају најразличитији нехришћански мотиви и утицаји.

„У радовима овог типа (неки од њих су веома учени и доносе обиље сазнања и увида важних за разумијевање Његошевог дјела) остварује се намјера да се у пјесниковим стиховима (из)нађу идеје нпр. новоплатонизма и гностицизма, манихејства и богумилства, па чак и кабализма, а да се надахнуће библијским мотивима притом затури. Понекад се улаже необичан труд да се Владика оваквим тумачењем, које у том случају није и разумијевање, удаљи од Христа – иако би једно управо христолошко освјетљавање Његошевог дјела било сасвим вјеродостојно“, казао је Шијаковић.

Према његовим ријечима, Његошу се, насупрот приступима из угла историје идеја, теорије рецепције и историје утицаја, или пак компаративистичких истраживања, приступа и тако што се идејни садржај његових стихова помјера у други план да би се као оно најважније нагласила поетизација, за коју је сваки садржај само предмет слободне и суверене пјесничке обраде.

„Међутим, управо треба да разазнамо шта је у Његошевој поетској творевини поетизација а шта његово увјерење тј. вјера, – да бисмо добили тачку ослонца у интерпретацији. Њагошев текст је еминентни текст (у смислу философске херменеутике, која тексту признаје аутономију и потенцијалну усмјереност на универзалну истину), наиме текст који садржи захтјев за истином, оном истином у којој посредством тумачења можемо учествовати. Стога треба разлучити на једној страни пјесникову образованост, разна знања и идејне мотиве као материјал пјесмотворења, а на првој страни Владичину вјеру, његово лично искуство Бога и хришћанско искуство историје, и наравно: литургијско искуство једног архијереја“, нагласио је Шијаковић.

Ако је сврха тумачења Његоша учествовање у истини, сматра Шијаковић, онда приступ Његошу треба да буде библијски и христолошки.

„Тада начелно значење има то што смисаони склопови Његошевог дјела рефлектују оновремене аспекте историјске судбине српског народа (као што ће се касније такви аспекти историјске стварности огледати у разноликим интерпретацијама Његошевог дјела): наиме, за нас, тј. у нашем тумачењу, Његошев текст садржи могућност нашег свједочења универзалне истине“, рекао је он,

Шијаковић је истакао да насупрот свим – измима – Његош стоји у хришћанском предању: јеванђелском, апостолском, светоотачком, и у живом искуствовању Бога.

„Његов поглед на свијет је библијски, и старозавјетни и новозавјетни. Унеколико су Горски вијенац (1847) и Луча микрокозма (1845) као Стари и Нови Завјет Његошев. И на општем плану (Божија правда и закон освете наспрам Божије љубави и милости спасења) и у важним појединостима (игуман Стефан као старозавјетни пророк и химна Христу као јеванђелски текст којим завршава Луча), што би могла да покаже једна компаративна и структурална анализа присуства и улоге библијских идеја и цитата у Његошевом дјелу“, рекао је он.

Он је казао да је Христос средишња личност Његошевог мишљења и пјевања, „јер је битије и житије сваке личности Њиме мјерено, јер је Његошева антропологија заснована на христологији“.

„Ово врхуни дакако у „Лучи микрокозма“, која је Његошев пасхални спјев, његов лични поетски васкршњи принос након часнопосне припреме за васкршњу службу и причешће. Луча почиње антрополошким питањем („тајна чојку човјек је највиша“, Посв. 133) а завршава христолошким одговором (Химна Христу Спаситељу, VI 262-280), наиме драмом спасења кас кључним моментом антропологије, што између осталог свједочи да за Владику христологија има битно антрололошки смисао али не може бити супституисана антропологијом“, закључио је Шијаковић.

Луча микрокозма назив за пробуђеног човјека

Професор Саво Лаушевић казао је да је Његошева „Луча микрокозма“, својеврсно свједочење, које на зачуђујући начин повезује поетско доживљавање, живу религијску представу и филозофску рефлексију.

„Мјесто њиховог укрштања и чворна тачка њиховог јединства јесте духовно свједочење. Због тога „Луча микрокозма“ јесте назив за пробуђеног човјека, који се просвјетљава вјеродостојним искуствовањем најдубљих тајни кроз поетско-богословско-филозофско свједошанство. У том свједочанству Његош се препушта енергији митотворне и пјесничке уобразиље која обликује поетскофилозофске садржаје. Због тога аутора „Луче микрокозма“ не треба оптуживати за богословску недоследност или за филозофку несистематичност, јер су богословље и филозофија у служби митскопјесничког свједочења најдубље тајне човјека, свијета и Бога“, рекао је Лаушевић.

Аутор „Луче микрокозма“, тврди Лаушевић, пјеснички зарања у цјелину свијета ради велке тајне о човјеку и Богу.

„Њега прожима најдубље осјећање пред мистиком свијета и човјека, зато он постаје духовни свједок у форми митопоетског израза. Утолико испјевавање, за Његоша, има форму надвременог созерцања, односно духовног свједочења о људским дјелима и подвизима. Он страхује да пропусти, да опјева, да промисли и опише велике догађаје достојне сјећања и промишљања. Но пјесник се не плаши толико заборава колико од остајања на површини живота без духовног коријена којим се дотиче најдубља тајна. Отуда пјесник, код Његоша остварује оне задатке које Платон поставља пред филозофа. Он буди из сна свакодневног живота, ослушкује оно свемогуће што шапти светом тајном“, казао је Лаушевић.

Он је казао да је јасно да духовно искуство има примарно мјесто у Његошевом поетском свједочењу.

„Оно је а приори сваког мишљења, опажања и доживљавања. Зато, духовност јесте извориште али и синтетичка форма обједињавања. Она омогућује и сублимише човјекове духовне моћи како би извршиле продор у најдубље тајне свијета, човјека и Бога. У Њешевом духовном опитовању на дјелу су поетске и филозофско-богословске визије духовног искуствовања. Јер човјек носи лучу духа у својој души, то и јесте његова најдубља тајна којом је повезан са великом тајном Бога и космоса. Та најдубља тајна се може осјећати, имагинирати, прозирати, али никада се до краја не може сазнати. Једно је сигурно да смртни и пали човјек има у себи зрно бесмртности као прикључак за духовни коријен. У том укорјењивању се и остварује духовни живот, кроз духовно искуство надвремног постојања, а то значи приблиижавање великој тајни духовности и јединство са њом“, истакао је Лаушевић.

Према његовим ријечима, „Луча микрокозма“ јесте симболички назив за духовну свјетлост у човјековој природи, његовом микрокосмосу којом се он може укључити у велику свјетлост једног макрокосмоса и највећу свјетлост која је извор сваког свјетла.

„Али та духовна луча у човјеку није довољна да се успостави духовно искуство. Она је само диспозиција коју у себи носи сваки човјек. У души човјека постоји искра бесмртности, да ли ће се она угасити или распалити то зависи од његовог начина живота“, рекао је он.

Лаушевић је нагласио да је сам живот у Његошевој поетско-филозофској замисли у знаку борбе.

„То је борба за истину, борба којом се савладава пали човјек и пали свијет како би се уздигао до бесмртности. Због тога се цијели духовни подвиг Луче микрокозма може схватити као пјеснички приказ духовне борбе у којој војују силе овог и оног свијета, свијета земље и неба, смртног и бесмртног. Ове дихотомије нијесу себи циљ јер једна супротност не може без друге, већ су прије средство да се покаже човјекова духовна искра кроз коју му се отвара и открива свијет светости“, сматра он.

Он је казао да је Његошева поезија откривење најдубље тајне.

„Пјесник се у самоћи стварања нагиње и напиње изван себе према оном највишем. У том екстатичном стању открива се дубина свијета. Пјеснички, творачки акт открива пуноћу живота и извор постојања кроз откривење бесмртности. Пјесник Луче кроз соларну имагинацију открива човјекову судбину у свијету. Откривење те најдубље тајне човјека и свијета отвара врата микросмичности, човјечности човјека. Та човјечност се излива из пјесничког и религијског искуства која вуку из истог извора – откривења“, закључио је Лаушевић.

Веза космолошке и историјске димензије људског постојања

Професор Душан Крцуновић је казао да су природни свијет и људска мисао стална и од раних дана присутна Његошева преокупација.

„Том темом се позабавио у Лучи с којом хексаемерална традиција добија један сасвим нови квалитет: она је епско виђење библијског креационизма с пуном свијешћу о контексту нове идеје коперниканског универзума и његовим егзистенцијалним импликацијама“, рекао је он.

Он је казао да Његош у Посвети „Луче микрокозма“, излаже три идеје свијета: библијску (Бог Творац), античку грчку (Изида и њен вео) и нововјековну (коперникански универзум).

„Прво што запажамо док читамо почетне стихове из Посвете јесте „космолошка амбиваленција“: двоструки став према свијету који показује карактеристике грчко-хришћанског схватања свијета као космоса, али и свијета пововјековне природне науке. Ту двострукост прати и двострукост осјећања: свијет је час привлачан естетски феномен час нијеми и према човјековим моралним настојањима и радозналости равнодушни бескрај. Са космолошке амбиваленције тежиште се потом премјешта на антрополошку самосвијест: човјек бивствује у датости и фактицитету свијета и истовремено не бивствује у свијету као код куће. Зато ће паш пјесник рећи да „свијет жељи не зна угодити“, рекао је Крцуновић.

Луча микрокозма, тврди Крцуновић, представља повезивање космолошке и историјске димензије људског постојања.

„Сјећати се своје пређашње величине то за Његоша значи мислити, дакле мислити значи грабити небу. То није никакав метафизички ескапизам од свијета јер „Луча микрокозма“ у цјелини посматрано јесте повезивање двије димензије људског постојања које су у новом вијеку трагично раздвојене: космолошка и историјска. Утолико библијска визура добија примат, зато што је она блиска пјесништву и његовој православној хришћанској вјери“, закључио је Крцуновић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: